حَدَّثَنَا هَنَّادٌ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ بْنِ الْمُهَاجِرِ، عَنْ أَبِي الشَّعْثَاءِ، قَالَ خَرَجَ رَجُلٌ مِنَ الْمَسْجِدِ بَعْدَ مَا أُذِّنَ فِيهِ بِالْعَصْرِ فَقَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ أَمَّا هَذَا فَقَدْ عَصَى أَبَا الْقَاسِمِ صلى الله عليه وسلم . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْبَابِ عَنْ عُثْمَانَ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ أَبِي هُرَيْرَةَ حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَعَلَى هَذَا الْعَمَلُ عِنْدَ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَمَنْ بَعْدَهُمْ أَنْ لاَ يَخْرُجَ أَحَدٌ مِنَ الْمَسْجِدِ بَعْدَ الأَذَانِ إِلاَّ مِنْ عُذْرٍ أَنْ يَكُونَ عَلَى غَيْرِ وُضُوءٍ أَوْ أَمْرٌ لاَ بُدَّ مِنْهُ . وَيُرْوَى عَنْ إِبْرَاهِيمَ النَّخَعِيِّ أَنَّهُ قَالَ يَخْرُجُ مَا لَمْ يَأْخُذِ الْمُؤَذِّنُ فِي الإِقَامَةِ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَهَذَا عِنْدَنَا لِمَنْ لَهُ عُذْرٌ فِي الْخُرُوجِ مِنْهُ . وَأَبُو الشَّعْثَاءِ اسْمُهُ سُلَيْمُ بْنُ أَسْوَدَ وَهُوَ وَالِدُ أَشْعَثَ بْنِ أَبِي الشَّعْثَاءِ . وَقَدْ رَوَى أَشْعَثُ بْنُ أَبِي الشَّعْثَاءِ هَذَا الْحَدِيثَ عَنْ أَبِيهِ .
Бизга Ҳаннод ривоят қилди, у деди: бизга Вакииъ ривоят қилди, у Суфёндан, у Иброҳим ибнул-Муҳожирдан, у Абуш-Шаъсодан (ривоят қилдики), у деди: «Бир киши масжидда аср азони айтилганидан кейин масжиддан чиқиб кетди. Шунда Абу Ҳурайра: «Бу (киши) эса Абул-Қосим (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га осий бўлибди,» деди.» Абу Исо (Термизий) деди: бу бобда Усмондан ҳам (ривоят) бор. Абу Исо деди: Абу Ҳурайранинг ҳадиси ҳасан саҳиҳдир. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг саҳобаларидан ва улардан кейингилардан бўлган илм аҳли наздида амал шунга кўрадирки, азондан кейин ҳеч ким масжиддан, таҳоратсиз бўлиш ёки муқаррар бир иш каби узр бўлмаса, чиқмайди. Иброҳим ан-Нахаийдан ривоят қилинишича, у: «Муаззин иқоматни бошламагунча чиқса (бўлади),» деган. Абу Исо деди: бу бизнинг наздимизда ундан чиқишга узри бўлган киши учундир. Абуш-Шаъсонинг исми Сулайм ибн Асваддир, у Ашъас ибн Абиш-Шаъсонинг отасидир. Ашъас ибн Абиш-Шаъсо бу ҳадисни отасидан ривоят қилган.