Омин айтишнинг фазилати

Namoz kitobi · 1 ҳадис

باب مَا جَاءَ فِي فَضْلِ التَّأْمِينِ

حَدَّثَنَا أَبُو كُرَيْبٍ، مُحَمَّدُ بْنُ الْعَلاَءِ حَدَّثَنَا زَيْدُ بْنُ حُبَابٍ، حَدَّثَنِي مَالِكُ بْنُ أَنَسٍ، حَدَّثَنَا الزُّهْرِيُّ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ، وَأَبِي، سَلَمَةَ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏ "‏ إِذَا أَمَّنَ الإِمَامُ فَأَمِّنُوا فَإِنَّهُ مَنْ وَافَقَ تَأْمِينُهُ تَأْمِينَ الْمَلاَئِكَةِ غُفِرَ لَهُ مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِهِ ‏"‏ ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ أَبِي هُرَيْرَةَ حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ ‏.‏

Бизга Абу Курайб Муҳаммад ибнул-Ало ривоят қилди, у деди: бизга Зайд ибн Ҳубоб ривоят қилди, у деди: менга Молик ибн Анас ривоят қилди, у деди: бизга аз-Зуҳрий Саид ибнул-Мусайябдан ва Абу Саламадан, улар Абу Ҳурайра (розияллаҳу анҳу)дан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдилар); (Набий): «Имом омин деганда, сизлар ҳам омин денглар; чунки кимнинг омини малоикаларнинг оминига мувофиқ келса, унинг олдинги гуноҳлари кечирилади,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: Абу Ҳурайра ҳадиси ҳасан саҳиҳ ҳадисдир.