حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ مَالِكِ بْنِ أَوْسِ بْنِ الْحَدَثَانِ، قَالَ سَمِعْتُ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ، يَقُولُ كَانَتْ أَمْوَالُ بَنِي النَّضِيرِ مِمَّا أَفَاءَ اللَّهُ عَلَى رَسُولِهِ مِمَّا لَمْ يُوجِفِ الْمُسْلِمُونَ عَلَيْهِ بِخَيْلٍ وَلاَ رِكَابٍ وَكَانَتْ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم خَالِصًا وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَعْزِلُ نَفَقَةَ أَهْلِهِ سَنَةً ثُمَّ يَجْعَلُ مَا بَقِيَ فِي الْكُرَاعِ وَالسِّلاَحِ عُدَّةً فِي سَبِيلِ اللَّهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَرَوَى سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ هَذَا الْحَدِيثَ عَنْ مَعْمَرٍ عَنِ ابْنِ شِهَابٍ .
Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, у деди: бизга Суфён ибн Уяйна ривоят қилди, у Амр ибн Динордан, у Ибн Шиҳобдан, у Молик ибн Авс ибн ал-Ҳадасондан (ривоят қилдики), у деди: Умар ибн ал-Хаттобнинг шундай деяётганини эшитдим: Бану Назир мол-мулклари Аллаҳ Ўз Расулига файъ қилиб берган нарсалардан бўлиб, мусулмонлар уни қўлга киритиш учун от ҳам, туя ҳам йўрттирмаган эдилар. У Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га холис (мансуб) эди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) аҳли оиласининг бир йиллик нафақасини ажратиб қўяр, сўнг қолганини Аллаҳ йўлида тайёргарлик учун от-улов ва қурол-яроғга сарфлар эдилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Суфён ибн Уяйна бу ҳадисни Маъмардан, у Ибн Шиҳобдан (ҳам) ривоят қилган.