حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ سَعِيدٍ الأَشَجُّ، قال حَدَّثَنَا عُقْبَةُ بْنُ خَالِدٍ السَّكُونِيُّ، عَنْ مُوسَى بْنِ مُحَمَّدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ التَّيْمِيِّ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِذَا دَخَلْتُمْ عَلَى الْمَرِيضِ فَنَفِّسُوا لَهُ فِي أَجَلِهِ فَإِنَّ ذَلِكَ لاَ يَرُدُّ شَيْئًا وَيُطَيِّبُ نَفْسَهُ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ .
Бизга Абдуллаҳ ибн Саид ал-Ашажж ривоят қилди, у деди: бизга Уқба ибн Холид ас-Сакуний ривоят қилди, Мусо ибн Муҳаммад ибн Иброҳим ат-Таймийдан, у отасидан, у Абу Саид ал-Худрийдан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Беморнинг олдига кирсангиз, унинг ажали (умри) ҳақида кўнглини кўтаринглар, зеро бу (сўз) ҳеч нарсани қайтармайди, бироқ унинг кўнглини хуш қилади,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ғарибдир.
حَدَّثَنَا هَنَّادٌ، وَمَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، قَالاَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ يَزِيدَ بْنِ جَابِرٍ، عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ الأَشْعَرِيِّ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم عَادَ رَجُلاً مِنْ وَعَكٍ كَانَ بِهِ فَقَالَ " أَبْشِرْ فَإِنَّ اللَّهَ يَقُولُ هِيَ نَارِي أُسَلِّطُهَا عَلَى عَبْدِي الْمُذْنِبِ لِتَكُونَ حَظَّهُ مِنَ النَّارِ " . حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ قَالَ أَخْبَرَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَهْدِيٍّ عَنْ سُفْيَانَ الثَّوْرِيِّ عَنْ هِشَامِ بْنِ حَسَّانَ عَنِ الْحَسَنِ قَالَ كَانُوا يَرْتَجُونَ الْحُمَّى لَيْلَةً كَفَّارَةً لِمَا نَقَصَ مِنَ الذُّنُوبِ . تَمَّ كِتَابُ الطِّبِّ وَيَلِيهِ كِتَابُ الْفَرَائِضِ
Бизга Ҳаннод ва Маҳмуд ибн Ғайлон ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Абу Усома ривоят қилди, Абдурраҳмон ибн Язид ибн Жобирдан, у Исмоил ибн Убайдуллаҳдан, у Абу Солиҳ ал-Ашъарийдан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўзида иситма бўлган бир кишини бориб кўриб: «Суюнчи бўлсин, зеро Аллаҳ айтадики: «У менинг ўтим бўлиб, уни гуноҳкор бандамга дўзахдан улуши бўлсин деб соламан»,» дедилар. Бизга Ишоқ ибн Мансур ривоят қилди, у деди: бизга Абдурраҳмон ибн Маҳдий хабар берди, Суфён ас-Саврийдан, у Ҳишом ибн Ҳассондан, у Ҳасандан (ривоят қилдики), у: «Улар (саҳобалар) гуноҳлардан камайган (савоб) учун каффорат бўлсин деб бир кечалик иситмани умид қилар эдилар,» деди. Тибб китоби тамом бўлди, ундан кейин Фароиз (мерос) китоби келади.