حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، قَالَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، قَالَ رَأَيْتُ فِي الْمَنَامِ كَأَنَّمَا بِيَدِي قِطْعَةُ إِسْتَبْرَقٍ وَلاَ أُشِيرُ بِهَا إِلَى مَوْضِعٍ مِنَ الْجَنَّةِ إِلاَّ طَارَتْ بِي إِلَيْهِ فَقَصَصْتُهَا عَلَى حَفْصَةَ فَقَصَّتْهَا حَفْصَةُ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " إِنَّ أَخَاكِ رَجُلٌ صَالِحٌ " . أَوْ " إِنَّ عَبْدَ اللَّهِ رَجُلٌ صَالِحٌ " . هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Аҳмад ибн Манииъ ривоят қилди, у деди: бизга Исмоил ибн Иброҳим, Айюбдан, у Нофиъдан, у Ибн Умардан ривоят қилди, у деди: Мен тушимда гўё қўлимда бир парча қалин шойи (истабрақ) борлигини кўрдим, мен у билан жаннатнинг қайси жойига ишора қилсам, у мени ўша жойга учириб олиб борарди. Мен буни Ҳафсага сўзлаб бердим, Ҳафса эса уни Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га сўзлаб берди. У: «Албатта, аканг солиҳ кишидир,» ёки «Албатта, Абдуллаҳ солиҳ кишидир,» дедилар. Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.