حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ عَبْدَةَ، وَإِسْمَاعِيلُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ أَبُو مَعْمَرٍ الْهُذَلِيُّ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ عَمْرٍو، عَنْ عِكْرِمَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم - قَالَ إِسْمَاعِيلُ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رِوَايَةً - فَذَكَرَ حَدِيثَ الْوَحْىِ قَالَ فَذَلِكَ قَوْلُهُ تَعَالَى { حَتَّى إِذَا فُزِّعَ عَنْ قُلُوبِهِمْ } .
Бизга Аҳмад ибн Абда ва Исмоил ибн Иброҳим Абу Маъмар ал-Ҳузалий, Суфёндан, у Амрдан, у Икримадан ривоят қилди. У деди: Бизга Абу Ҳурайра, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ривоят қилди — Исмоил: «Абу Ҳурайрадан ривоят тарзида» деди — сўнг у ваҳий ҳадисини зикр қилди. У деди: Ана шу, Аллаҳ таолонинг ‹То дилларидан қўрқув кўтарилгач (ҳатта изаа фуззиа ан қулубиҳим)› деган сўзидир.