حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا سَعِيدٌ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ، عَنْ زَيْدِ بْنِ ثَابِتٍ، فِي الدِّيَةِ الْمُغَلَّظَةِ فَذَكَرَ مِثْلَهُ سَوَاءً . قَالَ أَبُو دَاوُدَ قَالَ أَبُو عُبَيْدٍ وَعَنْ غَيْرِ وَاحِدٍ إِذَا دَخَلَتِ النَّاقَةُ فِي السَّنَةِ الرَّابِعَةِ فَهُوَ حِقٌّ وَالأُنْثَى حِقَّةٌ لأَنَّهُ يَسْتَحِقُّ أَنْ يُحْمَلَ عَلَيْهِ وَيُرْكَبَ فَإِذَا دَخَلَ فِي الْخَامِسَةِ فَهُوَ جَذَعٌ وَجَذَعَةٌ فَإِذَا دَخَلَ فِي السَّادِسَةِ وَأَلْقَى ثَنِيَّتَهُ فَهُوَ ثَنِيٌّ وَثَنِيَّةٌ فَإِذَا دَخَلَ فِي السَّابِعَةِ فَهُوَ رَبَاعٌ وَرَبَاعِيَةٌ فَإِذَا دَخَلَ فِي الثَّامِنَةِ وَأَلْقَى السِّنَّ الَّذِي بَعْدَ الرَّبَاعِيَةِ فَهُوَ سَدِيسٌ وَسَدَسٌ فَإِذَا دَخَلَ فِي التَّاسِعَةِ وَفَطَرَ نَابُهُ وَطَلَعَ فَهُوَ بَازِلٌ فَإِذَا دَخَلَ فِي الْعَاشِرَةِ فَهُوَ مُخْلِفٌ ثُمَّ لَيْسَ لَهُ اسْمٌ وَلَكِنْ يُقَالُ بَازِلُ عَامٍ وَبَازِلُ عَامَيْنِ وَمُخْلِفُ عَامٍ وَمُخْلِفُ عَامَيْنِ إِلَى مَا زَادَ . وَقَالَ النَّضْرُ بْنُ شُمَيْلٍ بِنْتُ مَخَاضٍ لِسَنَةٍ وَبِنْتُ لَبُونٍ لِسَنَتَيْنِ وَحِقَّةٌ لِثَلاَثٍ وَجَذَعَةٌ لأَرْبَعٍ وَالثَّنِيُّ لِخَمْسٍ وَرَبَاعٌ لِسِتٍّ وَسَدِيسٌ لِسَبْعٍ وَبَازِلٌ لِثَمَانٍ . قَالَ أَبُو دَاوُدَ قَالَ أَبُو حَاتِمٍ وَالأَصْمَعِيُّ وَالْجَذُوعَةُ وَقْتٌ وَلَيْسَ بِسِنٍّ . قَالَ أَبُو حَاتِمٍ قَالَ بَعْضُهُمْ فَإِذَا أَلْقَى رَبَاعِيَتَهُ فَهُوَ رَبَاعٌ وَإِذَا أَلْقَى ثَنِيَّتَهُ فَهُوَ ثَنِيٌّ وَقَالَ أَبُو عُبَيْدٍ إِذَا أُلْقِحَتْ فَهِيَ خَلِفَةٌ فَلاَ تَزَالُ خَلِفَةً إِلَى عَشْرَةِ أَشْهُرٍ فَإِذَا بَلَغَتْ عَشْرَةَ أَشْهُرٍ فَهِيَ عُشَرَاءُ . قَالَ أَبُو حَاتِمٍ إِذَا أَلْقَى ثَنِيَّتَهُ فَهُوَ ثَنِيٌّ وَإِذَا أَلْقَى رَبَاعِيَتَهُ فَهُوَ رَبَاعٌ .
Бизга Муҳаммад ибн Мусанно ривоят қилди, бизга Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ривоят қилди, бизга Саъид ривоят қилди, у Қатодадан, у Саъид ибн Мусайябдан, у Зайд ибн Собитдан муғаллаза диятда ривоят қилиб, худди шунга ўхшаш зикр қилди. Абу Довуд деди: Абу Убайд ва бошқа бир нечалардан: Туя тўртинчи йилга кирса, у ҳиққ, урғочиси ҳиққа бўлади, чунки у устига юк ортилиши ва минилишига лойиқ бўлади. Бешинчига кирса, у жазаъ ва жазаъа бўлади. Олтинчига кириб, саниясини (тишини) ташласа, у саний ва сания бўлади. Еттинчига кирса, у робў ва робўия бўлади. Саккизинчига кириб, робўиядан кейинги тишни ташласа, у садис ва садас бўлади. Тўққизинчига кириб, қозиқ тиши ёрилиб чиқса, у бозил бўлади. Ўнинчига кирса, у мухлиф бўлади. Сўнг унинг исми бўлмайди, балки бир йиллик бозил, икки йиллик бозил, бир йиллик мухлиф, икки йиллик мухлиф деб, ошган сари шундай айтилади. Назр ибн Шумайл деди: Бинту махоз бир йил учун, бинту лабун икки йил учун, ҳиққа уч йил учун, жазаъа тўрт йил учун, саний беш йил учун, робў олти йил учун, садис етти йил учун ва бозил саккиз йил учундир. Абу Довуд деди: Абу Ҳотим ва Асмаъий: Жазуъа бир вақтдир, ёш эмас, дедилар. Абу Ҳотим деди: Баъзилари: Робўиясини ташласа робў, саниясини ташласа саний бўлади, дедилар. Абу Убайд: Ҳомила бўлса, у халифа бўлади ва ўн ойгача халифа бўлиб туради, ўн ойга етганда эса у ушаро бўлади, деди. Абу Ҳотим: Саниясини ташласа саний, робўиясини ташласа робў бўлади, деди.