حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، حَدَّثَنَا مَالِكٌ، عَنْ أَبِي النَّضْرِ، عَنْ أَبِي سَلَمَةَ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ كُنْتُ أَمُدُّ رِجْلِي فِي قِبْلَةِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ يُصَلِّي، فَإِذَا سَجَدَ غَمَزَنِي فَرَفَعْتُهَا، فَإِذَا قَامَ مَدَدْتُهَا.
Абдуллаҳ ибн Маслама бизга айтди: Молик бизга айтди, Абун-Назрдан, у Абу Саламадан, у Оиша розияллаҳу анҳодан: У деди: Мен оёғимни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг қибласига (сажда жойига) чўзар эдим, у зот намоз ўқияётган бўлар эдилар. У зот сажда қилса, менга (секин) тегар эдилар, мен уни йиғиб олар эдим, қиёмга турсалар, уни (яна) чўзар эдим.