حَدَّثَنَا مُحَمَّدٌ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، حَدَّثَنَا هِشَامُ بْنُ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ جَاءَتْ فَاطِمَةُ ابْنَةُ أَبِي حُبَيْشٍ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي امْرَأَةٌ أُسْتَحَاضُ فَلاَ أَطْهُرُ، أَفَأَدَعُ الصَّلاَةَ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لاَ، إِنَّمَا ذَلِكِ عِرْقٌ، وَلَيْسَ بِحَيْضٍ، فَإِذَا أَقْبَلَتْ حَيْضَتُكِ فَدَعِي الصَّلاَةَ، وَإِذَا أَدْبَرَتْ فَاغْسِلِي عَنْكِ الدَّمَ ثُمَّ صَلِّي ". قَالَ وَقَالَ أَبِي " ثُمَّ تَوَضَّئِي لِكُلِّ صَلاَةٍ، حَتَّى يَجِيءَ ذَلِكَ الْوَقْتُ ".
Бизга Муҳаммад ривоят қилди, у деди: бизга Абу Муовия ривоят қилди, бизга Ҳишом ибн Урва, отасидан, у Оишадан ривоят қилди, у деди: Фотима бинти Абу Ҳубайш Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келиб: «Эй Расулуллаҳ, мен истиҳоза (касаллик қони) кўрадиган аёлман, пок бўлмаяпман; намозни тарк этайми?» деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Йўқ, бу — (қон) томиридир, ҳайз эмас. Ҳайзинг келганда, намозни тарк эт; (ҳайз) кетганда эса, ўзингдан қонни ювиб, сўнг намоз ўқи,» дедилар. (Ривоятчи) деди: отам: «Сўнг ҳар намоз учун таҳорат қил, токи ўша (ҳайз) вақти келгунча,» деди (деб қўшди).