حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، قَالَ ابْنُ شِهَابٍ فَأَخْبَرَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ لَمْ أَعْقِلْ أَبَوَىَّ إِلاَّ وَهُمَا يَدِينَانِ الدِّينَ. وَقَالَ أَبُو صَالِحٍ حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ عَنْ يُونُسَ عَنِ الزُّهْرِيِّ قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ لَمْ أَعْقِلْ أَبَوَىَّ قَطُّ، إِلاَّ وَهُمَا يَدِينَانِ الدِّينَ، وَلَمْ يَمُرَّ عَلَيْنَا يَوْمٌ إِلاَّ يَأْتِينَا فِيهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم طَرَفَىِ النَّهَارِ بُكْرَةً وَعَشِيَّةً، فَلَمَّا ابْتُلِيَ الْمُسْلِمُونَ خَرَجَ أَبُو بَكْرٍ مُهَاجِرًا قِبَلَ الْحَبَشَةِ، حَتَّى إِذَا بَلَغَ بَرْكَ الْغِمَادِ لَقِيَهُ ابْنُ الدَّغِنَةِ ـ وَهْوَ سَيِّدُ الْقَارَةِ ـ فَقَالَ أَيْنَ تُرِيدُ يَا أَبَا بَكْرٍ فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ أَخْرَجَنِي قَوْمِي فَأَنَا أُرِيدُ أَنْ أَسِيحَ فِي الأَرْضِ فَأَعْبُدَ رَبِّي. قَالَ ابْنُ الدَّغِنَةِ إِنَّ مِثْلَكَ لاَ يَخْرُجُ وَلاَ يُخْرَجُ، فَإِنَّكَ تَكْسِبُ الْمَعْدُومَ، وَتَصِلُ الرَّحِمَ، وَتَحْمِلُ الْكَلَّ، وَتَقْرِي الضَّيْفَ، وَتُعِينُ عَلَى نَوَائِبِ الْحَقِّ، وَأَنَا لَكَ جَارٌ فَارْجِعْ فَاعْبُدْ رَبَّكَ بِبِلاَدِكَ. فَارْتَحَلَ ابْنُ الدَّغِنَةِ، فَرَجَعَ مَعَ أَبِي بَكْرٍ، فَطَافَ فِي أَشْرَافِ كُفَّارِ قُرَيْشٍ، فَقَالَ لَهُمْ إِنَّ أَبَا بَكْرٍ لاَ يَخْرُجُ مِثْلُهُ، وَلاَ يُخْرَجُ، أَتُخْرِجُونَ رَجُلاً يُكْسِبُ الْمَعْدُومَ، وَيَصِلُ الرَّحِمَ، وَيَحْمِلُ الْكَلَّ، وَيَقْرِي الضَّيْفَ، وَيُعِينُ عَلَى نَوَائِبِ الْحَقِّ. فَأَنْفَذَتْ قُرَيْشٌ جِوَارَ ابْنِ الدَّغِنَةِ وَآمَنُوا أَبَا بَكْرٍ وَقَالُوا لاِبْنِ الدَّغِنَةِ مُرْ أَبَا بَكْرٍ فَلْيَعْبُدْ رَبَّهُ فِي دَارِهِ، فَلْيُصَلِّ وَلْيَقْرَأْ مَا شَاءَ، وَلاَ يُؤْذِينَا بِذَلِكَ، وَلاَ يَسْتَعْلِنْ بِهِ، فَإِنَّا قَدْ خَشِينَا أَنْ يَفْتِنَ أَبْنَاءَنَا وَنِسَاءَنَا. قَالَ ذَلِكَ ابْنُ الدَّغِنَةِ لأَبِي بَكْرٍ، فَطَفِقَ أَبُو بَكْرٍ يَعْبُدُ رَبَّهُ فِي دَارِهِ، وَلاَ يَسْتَعْلِنُ بِالصَّلاَةِ وَلاَ الْقِرَاءَةِ فِي غَيْرِ دَارِهِ، ثُمَّ بَدَا لأَبِي بَكْرٍ فَابْتَنَى مَسْجِدًا بِفِنَاءِ دَارِهِ، وَبَرَزَ فَكَانَ يُصَلِّي فِيهِ، وَيَقْرَأُ الْقُرْآنَ، فَيَتَقَصَّفُ عَلَيْهِ نِسَاءُ الْمُشْرِكِينَ وَأَبْنَاؤُهُمْ، يَعْجَبُونَ وَيَنْظُرُونَ إِلَيْهِ، وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ رَجُلاً بَكَّاءً لاَ يَمْلِكُ دَمْعَهُ حِينَ يَقْرَأُ الْقُرْآنَ، فَأَفْزَعَ ذَلِكَ أَشْرَافَ قُرَيْشٍ مِنَ الْمُشْرِكِينَ، فَأَرْسَلُوا إِلَى ابْنِ الدَّغِنَةِ فَقَدِمَ عَلَيْهِمْ، فَقَالُوا لَهُ إِنَّا كُنَّا أَجَرْنَا أَبَا بَكْرٍ عَلَى أَنْ يَعْبُدَ رَبَّهُ فِي دَارِهِ، وَإِنَّهُ جَاوَزَ ذَلِكَ، فَابْتَنَى مَسْجِدًا بِفِنَاءِ دَارِهِ، وَأَعْلَنَ الصَّلاَةَ وَالْقِرَاءَةَ، وَقَدْ خَشِينَا أَنْ يَفْتِنَ أَبْنَاءَنَا وَنِسَاءَنَا، فَأْتِهِ فَإِنْ أَحَبَّ أَنْ يَقْتَصِرَ عَلَى أَنْ يَعْبُدَ رَبَّهُ فِي دَارِهِ فَعَلَ، وَإِنْ أَبَى إِلاَّ أَنْ يُعْلِنَ ذَلِكَ فَسَلْهُ أَنْ يَرُدَّ إِلَيْكَ ذِمَّتَكَ، فَإِنَّا كَرِهْنَا أَنْ نُخْفِرَكَ، وَلَسْنَا مُقِرِّينَ لأَبِي بَكْرٍ الاِسْتِعْلاَنَ. قَالَتْ عَائِشَةُ فَأَتَى ابْنُ الدَّغِنَةِ أَبَا بَكْرٍ، فَقَالَ قَدْ عَلِمْتَ الَّذِي عَقَدْتُ لَكَ عَلَيْهِ، فَإِمَّا أَنْ تَقْتَصِرَ عَلَى ذَلِكَ وَإِمَّا أَنْ تَرُدَّ إِلَىَّ ذِمَّتِي، فَإِنِّي لاَ أُحِبُّ أَنْ تَسْمَعَ الْعَرَبُ أَنِّي أُخْفِرْتُ فِي رَجُلٍ عَقَدْتُ لَهُ. قَالَ أَبُو بَكْرٍ إِنِّي أَرُدُّ إِلَيْكَ جِوَارَكَ، وَأَرْضَى بِجِوَارِ اللَّهِ. وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَوْمَئِذٍ بِمَكَّةَ، فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " قَدْ أُرِيتُ دَارَ هِجْرَتِكُمْ، رَأَيْتُ سَبْخَةً ذَاتَ نَخْلٍ بَيْنَ لاَبَتَيْنِ ". وَهُمَا الْحَرَّتَانِ، فَهَاجَرَ مَنْ هَاجَرَ قِبَلَ الْمَدِينَةِ حِينَ ذَكَرَ ذَلِكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم، وَرَجَعَ إِلَى الْمَدِينَةِ بَعْضُ مَنْ كَانَ هَاجَرَ إِلَى أَرْضِ الْحَبَشَةِ، وَتَجَهَّزَ أَبُو بَكْرٍ مُهَاجِرًا، فَقَالَ لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " عَلَى رِسْلِكَ فَإِنِّي أَرْجُو أَنْ يُؤْذَنَ لِي ". قَالَ أَبُو بَكْرٍ هَلْ تَرْجُو ذَلِكَ بِأَبِي أَنْتَ قَالَ " نَعَمْ ". فَحَبَسَ أَبُو بَكْرٍ نَفْسَهُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لِيَصْحَبَهُ وَعَلَفَ رَاحِلَتَيْنِ كَانَتَا عِنْدَهُ وَرَقَ السَّمُرِ أَرْبَعَةَ أَشْهُرٍ.
Бизга Яҳё ибн Букайр ривоят қилди, бизга Лайс ривоят қилди, у Уқайлдан, Ибн Шиҳоб деди: Менга Урва ибн Зубайр хабар берди, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг хотини Оиша (розияллаҳу анҳо) деди: Мен ота-онамни фақат улар Дийнга (Ислом динига) эътиқод қилган ҳолда (эсладим). Бизга Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келмаган кун ўтмас эди — куннинг икки томони, эрталаб ва кечқурун. Мусулмонлар имтиҳон қилинганда, Абу Бакр Ҳабашистон (Эфиопия) томон ҳижрат қилиб чиқди. Токи Баркул-Ғимодга етганида, унга Ибн Дағина — Қора (қабиласи)нинг бошлиғи — дуч келди. У: Қаерга бормоқчисан, эй Абу Бакр? деди. Абу Бакр: Мени қавмим чиқариб юборди, мен ер юзида саёҳат қилиб, Роббимга ибодат қилмоқчиман, деди. Ибн Дағина: Сен каби киши чиқмайди ва чиқариб юборилмайди, чунки сен камбағалга (йўқ нарсани) топиб берасан, қариндошлик риштасини улайсан, ожизнинг юкини кўтарасан, меҳмонни сийлайсан, ҳақ мусибатларида ёрдам берасан. Мен сенга қўшни (ҳимоячи)ман, қайт ва ўз юртингда Роббингга ибодат қил, деди. Ибн Дағина йўлга тушди, Абу Бакр билан қайтди ва Қурайш кофирларининг ашрофлари (катталари) орасида айланди. Уларга: Абу Бакр каби киши чиқмайди ва чиқариб юборилмайди. Сизлар камбағалга топиб берадиган, қариндошлик риштасини улайдиган, ожизнинг юкини кўтарадиган, меҳмонни сийлайдиган, ҳақ мусибатларида ёрдам берадиган бир кишини чиқариб юборасизми? деди. Қурайш Ибн Дағинанинг ҳимоясини қабул қилди ва Абу Бакрга омонлик берди. Улар Ибн Дағинага: Абу Бакрга буюр, Роббига ўз уйида ибодат қилсин, намоз ўқисин ва хоҳлаганини ўқисин, лекин буни бизга озор бериб (ошкора) қилмасин ва у билан ошкораланмасин, чунки биз унинг ўғилларимиз ва хотинларимизни фитнага солишидан қўрқдик, дедилар. Ибн Дағина буни Абу Бакрга айтди. Абу Бакр Роббига ўз уйида ибодат қила бошлади, намоз ва қироатни ўз уйидан ташқарида ошкора қилмас эди. Сўнг Абу Бакрга (бир фикр) келди, у уйининг ҳовлисида бир масжид қурди ва (унга) чиқди, унда намоз ўқир ва Қуръан тиловат қилар эди. Мушрикларнинг хотинлари ва ўғиллари унинг устига тўпланар, ҳайратланиб унга қарар эдилар. Абу Бакр кўп йиғлайдиган киши эди, Қуръан ўқиганда кўз ёшини ушлаб тура олмас эди. Бу Қурайшнинг мушрик ашрофларини чўчитди, улар Ибн Дағинага одам юбордилар, у уларга келди. Улар унга: Биз Абу Бакрга ўз уйида Роббига ибодат қилиши шарти билан омонлик берган эдик, у эса бундан ўтиб кетди, уйининг ҳовлисида масжид қурди, намоз ва қироатни ошкора қилди. Биз унинг ўғилларимиз ва хотинларимизни фитнага солишидан қўрқдик. Унга боргин, агар у Роббига ўз уйида ибодат қилиш билан чекланишни хоҳласа, қилсин; агар буни ошкора қилишдан бошқага кўнмаса, ундан сенга зиммангни (омонлигингни) қайтаришини сўра, чунки биз сенинг (аҳдингни) бузишни ёқтирмадик, лекин Абу Бакрга ошкора(либодат)ни ҳам қарор қилмаймиз, дедилар. Оиша деди: Ибн Дағина Абу Бакрга келиб деди: Мен сенга нима устида аҳд берганимни биласан, ё ўшунда чекланасан, ё менга зиммамни қайтарасан, чунки мен араблар: Мен аҳд берган бир киши ҳақида аҳдимни бузди деб эшитишини хоҳламайман. Абу Бакр деди: Мен сенга ҳимоянгни қайтараман ва Аллаҳнинг ҳимояси билан рози бўламан. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўша кунларда Маккада эди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Менга сизларнинг ҳижрат юртингизни кўрсатилди, мен икки қора тошлик (ҳарра) орасида хурмозорли шўрхок бир жойни кўрдим». Бу икки ҳарра эди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) буни зикр қилганда, ҳижрат қилувчилар Мадина томон ҳижрат қилди, Ҳабашистон ерига ҳижрат қилганларнинг баъзиси Мадинага қайтди. Абу Бакр ҳижрат учун тайёрланди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Шошилма, мен менга (ҳижратга) изн берилишини умид қиламан», деди. Абу Бакр: Отам сенга фидо бўлсин, сен буни умид қиласанми? деди. У: «Ҳа», деди. Абу Бакр ўзини Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ҳамроҳ бўлиш учун ушлаб турди ва ўзида бўлган икки уловни тўрт ой самур (дарахти) барги билан боқди.