حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ بْنِ قَعْنَبٍ، حَدَّثَنَا دَاوُدُ، - يَعْنِي ابْنَ قَيْسٍ - عَنْ عِيَاضِ، بْنِ عَبْدِ اللَّهِ عَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ، قَالَ كُنَّا نُخْرِجُ إِذْ كَانَ فِينَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم زَكَاةَ الْفِطْرِ عَنْ كُلِّ صَغِيرٍ وَكَبِيرٍ حُرٍّ أَوْ مَمْلُوكٍ صَاعًا مِنْ طَعَامٍ أَوْ صَاعًا مِنْ أَقِطٍ أَوْ صَاعًا مِنْ شَعِيرٍ أَوْ صَاعًا مِنْ تَمْرٍ أَوْ صَاعًا مِنْ زَبِيبٍ فَلَمْ نَزَلْ نُخْرِجُهُ حَتَّى قَدِمَ عَلَيْنَا مُعَاوِيَةُ بْنُ أَبِي سُفْيَانَ حَاجًّا أَوْ مُعْتَمِرًا فَكَلَّمَ النَّاسَ عَلَى الْمِنْبَرِ فَكَانَ فِيمَا كَلَّمَ بِهِ النَّاسَ أَنْ قَالَ إِنِّي أُرَى أَنَّ مُدَّيْنِ مِنْ سَمْرَاءِ الشَّامِ تَعْدِلُ صَاعًا مِنْ تَمْرٍ فَأَخَذَ النَّاسُ بِذَلِكَ . قَالَ أَبُو سَعِيدٍ فَأَمَّا أَنَا فَلاَ أَزَالُ أُخْرِجُهُ كَمَا كُنْتُ أُخْرِجُهُ أَبَدًا مَا عِشْتُ .
Абу Саъид ал-Худрий айтди: Биз — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизнинг ичимизда бўлганида — фитр закотини ҳар бир кичик ва катта, ҳур ёки қулдан бир сў таом ёки бир сў ақит ёки бир сў арпа ёки бир сў хурмо ёки бир сў майиздан чиқарар эдик. Бас биз уни (шундай) чиқаравердик, то бизнинг олдимизга Муовия ибн Абу Суфён ҳаж ёки умра қилган ҳолда келди; бас у минбар устида одамларга нутқ сўзлади; одамларга айтган (гаплари) орасида шу бўлди: «Мен Шом (буғдойи) сумрадан икки мудд — бир сў хурмога тенг деб кўряпман» деди. Бас одамлар шунга амал қилдилар. Абу Саъид: «Менга келса, мен умрим борича — яшаб турар эканман — уни илгари чиқарган ҳолимда (худди шундай) чиқаравераман» деди.