حَدَّثَنَا أَبُو النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، حَدَّثَنَا ثَابِتٌ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ الْخَمْرَ، الَّتِي أُهْرِيقَتِ الْفَضِيخُ. وَزَادَنِي مُحَمَّدٌ عَنْ أَبِي النُّعْمَانِ قَالَ كُنْتُ سَاقِيَ الْقَوْمِ فِي مَنْزِلِ أَبِي طَلْحَةَ فَنَزَلَ تَحْرِيمُ الْخَمْرِ، فَأَمَرَ مُنَادِيًا فَنَادَى. فَقَالَ أَبُو طَلْحَةَ اخْرُجْ فَانْظُرْ مَا هَذَا الصَّوْتُ قَالَ فَخَرَجْتُ فَقُلْتُ هَذَا مُنَادٍ يُنَادِي أَلاَ إِنَّ الْخَمْرَ قَدْ حُرِّمَتْ. فَقَالَ لِي اذْهَبْ فَأَهْرِقْهَا. قَالَ فَجَرَتْ فِي سِكَكِ الْمَدِينَةِ. قَالَ وَكَانَتْ خَمْرُهُمْ يَوْمَئِذٍ الْفَضِيخَ فَقَالَ بَعْضُ الْقَوْمِ قُتِلَ قَوْمٌ وَهْىَ فِي بُطُونِهِمْ قَالَ فَأَنْزَلَ اللَّهُ {لَيْسَ عَلَى الَّذِينَ آمَنُوا وَعَمِلُوا الصَّالِحَاتِ جُنَاحٌ فِيمَا طَعِمُوا}.
Абун-Нуъмон бизга айтди, Ҳаммод ибн Зайд бизга айтди, Собит бизга айтди, у Анас розияллаҳу анҳудан: Тўкиб ташланган хамр фазих (хом хурмо шарбати) эди. Муҳаммад менга Абун-Нуъмондан зиёда қилди, деди: Мен Абу Талҳанинг манзилида қавмнинг соқийси (ичимлик қуювчиси) эдим. Хамр таҳрими нозил бўлди. У (Набий) бир жарчига буюрди, у нидо қилди. Абу Талҳа деди: «Чиқиб қара, бу нима овоз?» У айтди: Мен чиқиб дедим: «Бу бир жарчи: «Огоҳ бўлингки, хамр ҳаром қилинди» деб нидо қиляпти.» У менга деди: «Бориб уни тўк.» У айтди: У (хамр) Мадинанинг кўчаларида оқди. У айтди: Ўша кун уларнинг хамри фазих эди. Қавмдан баъзилар деди: «Бир қавм — у (хамр) қоринларида бўлган ҳолда ўлдирилди (Уҳудда).» У айтди: Шунда Аллаҳ: «Иймон келтириб, солиҳ амаллар қилганларга еган нарсаларида гуноҳ йўқ» (оятини) нозил қилди.