وَحَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَعَبْدُ اللَّهِ بْنُ بَرَّادٍ الأَشْعَرِيُّ، وَأَبُو كُرَيْبٍ قَالُوا حَدَّثَنَا ابْنُ إِدْرِيسَ، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ أَبِي عِمْرَانَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ الصَّامِتِ، عَنْ أَبِي ذَرٍّ، قَالَ إِنَّ خَلِيلِي أَوْصَانِي أَنْ أَسْمَعَ وَأُطِيعَ وَإِنْ كَانَ عَبْدًا مُجَدَّعَ الأَطْرَافِ .
Яна бизга Абу Бакр ибн Аби Шайба, Абдуллаҳ ибн Баррод ал-Ашъарий ва Абу Курайб ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Ибн Идрис Шуъбадан, у Абу Имрондан, у Абдуллаҳ ибн Сометдан, у Абу Зардан ривоят қилди, у деди: Албатта менинг дўстим (Расулуллаҳ) менга, оёқ-қўллари кесилган қул бўлса ҳам, эшитишим ва итоат қилишимни васият қилди.