حَدَّثَنِي أَبُو الطَّاهِرِ، أَحْمَدُ بْنُ عَمْرِو بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرِو بْنِ سَرْحٍ مَوْلَى بَنِي أُمَيَّةَ أَخْبَرَنِي ابْنُ وَهْبٍ، أَخْبَرَنِي يُونُسُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ ثُمَّ غَزَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم غَزْوَةَ تَبُوكَ وَهُوَ يُرِيدُ الرُّومَ وَنَصَارَى الْعَرَبِ بِالشَّامِ . قَالَ ابْنُ شِهَابٍ فَأَخْبَرَنِي عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ كَعْبِ بْنِ مَالِكٍ أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ كَعْبٍ كَانَ قَائِدَ كَعْبٍ مِنْ بَنِيهِ حِينَ عَمِيَ قَالَ سَمِعْتُ كَعْبَ بْنَ مَالِكٍ يُحَدِّثُ حَدِيثَهُ حِينَ تَخَلَّفَ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي غَزْوَةِ تَبُوكَ قَالَ كَعْبُ بْنُ مَالِكٍ لَمْ أَتَخَلَّفْ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي غَزْوَةٍ غَزَاهَا قَطُّ إِلاَّ فِي غَزْوَةِ تَبُوكَ غَيْرَ أَنِّي قَدْ تَخَلَّفْتُ فِي غَزْوَةِ بَدْرٍ وَلَمْ يُعَاتِبْ أَحَدًا تَخَلَّفَ عَنْهُ إِنَّمَا خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَالْمُسْلِمُونَ يُرِيدُونَ عِيرَ قُرَيْشٍ حَتَّى جَمَعَ اللَّهُ بَيْنَهُمْ وَبَيْنَ عَدُوِّهُمْ عَلَى غَيْرِ مِيعَادٍ وَلَقَدْ شَهِدْتُ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَيْلَةَ الْعَقَبَةِ حِينَ تَوَاثَقْنَا عَلَى الإِسْلاَمِ وَمَا أُحِبُّ أَنَّ لِي بِهَا مَشْهَدَ بَدْرٍ وَإِنْ كَانَتْ بَدْرٌ أَذْكَرَ فِي النَّاسِ مِنْهَا وَكَانَ مِنْ خَبَرِي حِينَ تَخَلَّفْتُ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي غَزْوَةِ تَبُوكَ أَنِّي لَمْ أَكُنْ قَطُّ أَقْوَى وَلاَ أَيْسَرَ مِنِّي حِينَ تَخَلَّفْتُ عَنْهُ فِي تِلْكَ الْغَزْوَةِ وَاللَّهِ مَا جَمَعْتُ قَبْلَهَا رَاحِلَتَيْنِ قَطُّ حَتَّى جَمَعْتُهُمَا فِي تِلْكَ الْغَزْوَةِ فَغَزَاهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي حَرٍّ شَدِيدٍ وَاسْتَقْبَلَ سَفَرًا بَعِيدًا وَمَفَازًا وَاسْتَقْبَلَ عَدُوًّا كَثِيرًا فَجَلاَ لِلْمُسْلِمِينَ أَمْرَهُمْ لِيَتَأَهَّبُوا أُهْبَةَ غَزْوِهِمْ فَأَخْبَرَهُمْ بِوَجْهِهِمُ الَّذِي يُرِيدُ وَالْمُسْلِمُونَ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَثِيرٌ وَلاَ يَجْمَعُهُمْ كِتَابُ حَافِظٍ - يُرِيدُ بِذَلِكَ الدِّيوَانَ - قَالَ كَعْبٌ فَقَلَّ رَجُلٌ يُرِيدُ أَنْ يَتَغَيَّبَ يَظُنُّ أَنَّ ذَلِكَ سَيَخْفَى لَهُ مَا لَمْ يَنْزِلْ فِيهِ وَحْىٌ مِنَ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ وَغَزَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم تِلْكَ الْغَزْوَةَ حِينَ طَابَتِ الثِّمَارُ وَالظِّلاَلُ فَأَنَا إِلَيْهَا أَصْعَرُ فَتَجَهَّزَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَالْمُسْلِمُونَ مَعَهُ وَطَفِقْتُ أَغْدُو لِكَىْ أَتَجَهَّزَ مَعَهُمْ فَأَرْجِعُ وَلَمْ أَقْضِ شَيْئًا . وَأَقُولُ فِي نَفْسِي أَنَا قَادِرٌ عَلَى ذَلِكَ إِذَا أَرَدْتُ . فَلَمْ يَزَلْ ذَلِكَ يَتَمَادَى بِي حَتَّى اسْتَمَرَّ بِالنَّاسِ الْجِدُّ فَأَصْبَحَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم غَادِيًا وَالْمُسْلِمُونَ مَعَهُ وَلَمْ أَقْضِ مِنْ جَهَازِي شَيْئًا ثُمَّ غَدَوْتُ فَرَجَعْتُ وَلَمْ أَقْضِ شَيْئًا فَلَمْ يَزَلْ ذَلِكَ يَتَمَادَى بِي حَتَّى أَسْرَعُوا وَتَفَارَطَ الْغَزْوُ فَهَمَمْتُ أَنْ أَرْتَحِلَ فَأُدْرِكَهُمْ فَيَا لَيْتَنِي فَعَلْتُ ثُمَّ لَمْ يُقَدَّرْ ذَلِكَ لِي فَطَفِقْتُ إِذَا خَرَجْتُ فِي النَّاسِ بَعْدَ خُرُوجِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَحْزُنُنِي أَنِّي لاَ أَرَى لِي أُسْوَةً إِلاَّ رَجُلاً مَغْمُوصًا عَلَيْهِ فِي النِّفَاقِ أَوْ رَجُلاً مِمَّنْ عَذَرَ اللَّهُ مِنَ الضُّعَفَاءِ وَلَمْ يَذْكُرْنِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى بَلَغَ تَبُوكًا فَقَالَ وَهُوَ جَالِسٌ فِي الْقَوْمِ بِتَبُوكَ " مَا فَعَلَ كَعْبُ بْنُ مَالِكٍ " . قَالَ رَجُلٌ مِنْ بَنِي سَلِمَةَ يَا رَسُولَ اللَّهِ حَبَسَهُ بُرْدَاهُ وَالنَّظَرُ فِي عِطْفَيْهِ . فَقَالَ لَهُ مُعَاذُ بْنُ جَبَلٍ بِئْسَ مَا قُلْتَ وَاللَّهِ يَا رَسُولَ اللَّهِ مَا عَلِمْنَا عَلَيْهِ إِلاَّ خَيْرًا . فَسَكَتَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَبَيْنَمَا هُوَ عَلَى ذَلِكَ رَأَى رَجُلاً مُبَيِّضًا يَزُولُ بِهِ السَّرَابُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " كُنْ أَبَا خَيْثَمَةَ " . فَإِذَا هُو أَبُو خَيْثَمَةَ الأَنْصَارِيُّ وَهُوَ الَّذِي تَصَدَّقَ بِصَاعِ التَّمْرِ حِينَ لَمَزَهُ الْمُنَافِقُونَ . فَقَالَ كَعْبُ بْنُ مَالِكٍ فَلَمَّا بَلَغَنِي أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَدْ تَوَجَّهَ قَافِلاً مِنْ تَبُوكَ حَضَرَنِي بَثِّي فَطَفِقْتُ أَتَذَكَّرُ الْكَذِبَ وَأَقُولُ بِمَ أَخْرُجُ مِنْ سَخَطِهِ غَدًا وَأَسْتَعِينُ عَلَى ذَلِكَ كُلَّ ذِي رَأْىٍ مِنْ أَهْلِي فَلَمَّا قِيلَ لِي إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَدْ أَظَلَّ قَادِمًا زَاحَ عَنِّي الْبَاطِلُ حَتَّى عَرَفْتُ أَنِّي لَنْ أَنْجُوَ مِنْهُ بِشَىْءٍ أَبَدًا فَأَجْمَعْتُ صِدْقَهُ وَصَبَّحَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَادِمًا وَكَانَ إِذَا قَدِمَ مِنْ سَفَرٍ بَدَأَ بِالْمَسْجِدِ فَرَكَعَ فِيهِ رَكْعَتَيْنِ ثُمَّ جَلَسَ لِلنَّاسِ فَلَمَّا فَعَلَ ذَلِكَ جَاءَهُ الْمُخَلَّفُونَ فَطَفِقُوا يَعْتَذِرُونَ إِلَيْهِ وَيَحْلِفُونَ لَهُ وَكَانُوا بِضْعَةً وَثَمَانِينَ رَجُلاً فَقَبِلَ مِنْهُمْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَلاَنِيَتَهُمْ وَبَايَعَهُمْ وَاسْتَغْفَرَ لَهُمْ وَوَكَلَ سَرَائِرَهُمْ إِلَى اللَّهِ حَتَّى جِئْتُ فَلَمَّا سَلَّمْتُ تَبَسَّمَ تَبَسُّمَ الْمُغْضَبِ ثُمَّ قَالَ " تَعَالَ " . فَجِئْتُ أَمْشِي حَتَّى جَلَسْتُ بَيْنَ يَدَيْهِ فَقَالَ لِي " مَا خَلَّفَكَ " . أَلَمْ تَكُنْ قَدِ ابْتَعْتَ ظَهْرَكَ " . قَالَ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي وَاللَّهِ لَوْ جَلَسْتُ عِنْدَ غَيْرِكَ مِنْ أَهْلِ الدُّنْيَا لَرَأَيْتُ أَنِّي سَأَخْرُجُ مِنْ سَخَطِهِ بِعُذْرٍ وَلَقَدْ أُعْطِيتُ جَدَلاً وَلَكِنِّي وَاللَّهِ لَقَدْ عَلِمْتُ لَئِنْ حَدَّثْتُكَ الْيَوْمَ حَدِيثَ كَذِبٍ تَرْضَى بِهِ عَنِّي لَيُوشِكَنَّ اللَّهُ أَنْ يُسْخِطَكَ عَلَىَّ وَلَئِنْ حَدَّثْتُكَ حَدِيثَ صِدْقٍ تَجِدُ عَلَىَّ فِيهِ إِنِّي لأَرْجُو فِيهِ عُقْبَى اللَّهِ وَاللَّهِ مَا كَانَ لِي عُذْرٌ وَاللَّهِ مَا كُنْتُ قَطُّ أَقْوَى وَلاَ أَيْسَرَ مِنِّي حِينَ تَخَلَّفْتُ عَنْكَ . قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَمَّا هَذَا فَقَدْ صَدَقَ فَقُمْ حَتَّى يَقْضِيَ اللَّهُ فِيكَ " . فَقُمْتُ وَثَارَ رِجَالٌ مِنْ بَنِي سَلِمَةَ فَاتَّبَعُونِي فَقَالُوا لِي وَاللَّهِ مَا عَلِمْنَاكَ أَذْنَبْتَ ذَنْبًا قَبْلَ هَذَا لَقَدْ عَجَزْتَ فِي أَنْ لاَ تَكُونَ اعْتَذَرْتَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِمَا اعْتَذَرَ بِهِ إِلَيْهِ الْمُخَلَّفُونَ فَقَدْ كَانَ كَافِيَكَ ذَنْبَكَ اسْتِغْفَارُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَكَ . قَالَ فَوَاللَّهِ مَا زَالُوا يُؤَنِّبُونَنِي حَتَّى أَرَدْتُ أَنْ أَرْجِعَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأُكَذِّبَ نَفْسِي - قَالَ - ثُمَّ قُلْتُ لَهُمْ هَلْ لَقِيَ هَذَا مَعِي مِنْ أَحَدٍ قَالُوا نَعَمْ لَقِيَهُ مَعَكَ رَجُلاَنِ قَالاَ مِثْلَ مَا قُلْتَ فَقِيلَ لَهُمَا مِثْلُ مَا قِيلَ لَكَ - قَالَ - قُلْتُ مَنْ هُمَا قَالُوا مُرَارَةُ بْنُ رَبِيعَةَ الْعَامِرِيُّ وَهِلاَلُ بْنُ أُمَيَّةَ الْوَاقِفِيُّ - قَالَ - فَذَكَرُوا لِي رَجُلَيْنِ صَالِحَيْنِ قَدْ شِهِدَا بَدْرًا فِيهِمَا أُسْوَةٌ - قَالَ - فَمَضَيْتُ حِينَ ذَكَرُوهُمَا لِي . قَالَ وَنَهَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الْمُسْلِمِينَ عَنْ كَلاَمِنَا أَيُّهَا الثَّلاَثَةُ مِنْ بَيْنِ مَنْ تَخَلَّفَ عَنْهُ - قَالَ - فَاجْتَنَبَنَا النَّاسُ - وَقَالَ - تَغَيَّرُوا لَنَا حَتَّى تَنَكَّرَتْ لِي فِي نَفْسِيَ الأَرْضُ فَمَا هِيَ بِالأَرْضِ الَّتِي أَعْرِفُ فَلَبِثْنَا عَلَى ذَلِكَ خَمْسِينَ لَيْلَةً فَأَمَّا صَاحِبَاىَ فَاسْتَكَانَا وَقَعَدَا فِي بُيُوتِهِمَا يَبْكِيَانِ وَأَمَّا أَنَا فَكُنْتُ أَشَبَّ الْقَوْمِ وَأَجْلَدَهُمْ فَكُنْتُ أَخْرُجُ فَأَشْهَدُ الصَّلاَةَ وَأَطُوفُ فِي الأَسْوَاقِ وَلاَ يُكَلِّمُنِي أَحَدٌ وَآتِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأُسَلِّمُ عَلَيْهِ وَهُوَ فِي مَجْلِسِهِ بَعْدَ الصَّلاَةِ فَأَقُولُ فِي نَفْسِي هَلْ حَرَّكَ شَفَتَيْهِ بِرَدِّ السَّلاَمِ أَمْ لاَ ثُمَّ أُصَلِّي قَرِيبًا مِنْهُ وَأُسَارِقُهُ النَّظَرَ فَإِذَا أَقْبَلْتُ عَلَى صَلاَتِي نَظَرَ إِلَىَّ وَإِذَا الْتَفَتُّ نَحْوَهُ أَعْرَضَ عَنِّي حَتَّى إِذَا طَالَ ذَلِكَ عَلَىَّ مِنْ جَفْوَةِ الْمُسْلِمِينَ مَشَيْتُ حَتَّى تَسَوَّرْتُ جِدَارَ حَائِطِ أَبِي قَتَادَةَ وَهُوَ ابْنُ عَمِّي وَأَحَبُّ النَّاسِ إِلَىَّ فَسَلَّمْتُ عَلَيْهِ فَوَاللَّهِ مَا رَدَّ عَلَىَّ السَّلاَمَ فَقُلْتُ لَهُ يَا أَبَا قَتَادَةَ أَنْشُدُكَ بِاللَّهِ هَلْ تَعْلَمَنَّ أَنِّي أُحِبُّ اللَّهَ وَرَسُولَهُ قَالَ فَسَكَتَ فَعُدْتُ فَنَاشَدْتُهُ فَسَكَتَ فَعُدْتُ فَنَاشَدْتُهُ فَقَالَ اللَّهُ وَرَسُولُهُ أَعْلَمُ . فَفَاضَتْ عَيْنَاىَ وَتَوَلَّيْتُ حَتَّى تَسَوَّرْتُ الْجِدَارَ فَبَيْنَا أَنَا أَمْشِي فِي سُوقِ الْمَدِينَةِ إِذَا نَبَطِيٌّ مِنْ نَبَطِ أَهْلِ الشَّامِ مِمَّنْ قَدِمَ بِالطَّعَامِ يَبِيعُهُ بِالْمَدِينَةِ يَقُولُ مَنْ يَدُلُّ عَلَى كَعْبِ بْنِ مَالِكٍ - قَالَ - فَطَفِقَ النَّاسُ يُشِيرُونَ لَهُ إِلَىَّ حَتَّى جَاءَنِي فَدَفَعَ إِلَىَّ كِتَابًا مِنْ مَلِكِ غَسَّانَ وَكُنْتُ كَاتِبًا فَقَرَأْتُهُ فَإِذَا فِيهِ أَمَّا بَعْدُ فَإِنَّهُ قَدْ بَلَغَنَا أَنَّ صَاحِبَكَ قَدْ جَفَاكَ وَلَمْ يَجْعَلْكَ اللَّهُ بِدَارِ هَوَانٍ وَلاَ مَضْيَعَةٍ فَالْحَقْ بِنَا نُوَاسِكَ . قَالَ فَقُلْتُ حِينَ قَرَأْتُهَا وَهَذِهِ أَيْضًا مِنَ الْبَلاَءِ . فَتَيَامَمْتُ بِهَا التَّنُّورَ فَسَجَرْتُهَا بِهَا حَتَّى إِذَا مَضَتْ أَرْبَعُونَ مِنَ الْخَمْسِينَ وَاسْتَلْبَثَ الْوَحْىُ إِذَا رَسُولُ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَأْتِينِي فَقَالَ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَأْمُرُكَ أَنْ تَعْتَزِلَ امْرَأَتَكَ . قَالَ فَقُلْتُ أُطَلِّقُهَا أَمْ مَاذَا أَفْعَلُ قَالَ لاَ بَلِ اعْتَزِلْهَا فَلاَ تَقْرَبَنَّهَا - قَالَ - فَأَرْسَلَ إِلَى صَاحِبَىَّ بِمِثْلِ ذَلِكَ - قَالَ - فَقُلْتُ لاِمْرَأَتِي الْحَقِي بِأَهْلِكِ فَكُونِي عِنْدَهُمْ حَتَّى يَقْضِيَ اللَّهُ فِي هَذَا الأَمْرِ - قَالَ - فَجَاءَتِ امْرَأَةُ هِلاَلِ بْنِ أُمَيَّةَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ لَهُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ هِلاَلَ بْنَ أُمَيَّةَ شَيْخٌ ضَائِعٌ لَيْسَ لَهُ خَادِمٌ فَهَلْ تَكْرَهُ أَنْ أَخْدُمَهُ قَالَ " لاَ وَلَكِنْ لاَ يَقْرَبَنَّكِ " . فَقَالَتْ إِنَّهُ وَاللَّهِ مَا بِهِ حَرَكَةٌ إِلَى شَىْءٍ وَوَاللَّهِ مَا زَالَ يَبْكِي مُنْذُ كَانَ مِنْ أَمْرِهِ مَا كَانَ إِلَى يَوْمِهِ هَذَا . قَالَ فَقَالَ لِي بَعْضُ أَهْلِي لَوِ اسْتَأْذَنْتَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي امْرَأَتِكَ فَقَدْ أَذِنَ لاِمْرَأَةِ هِلاَلِ بْنِ أُمَيَّةَ أَنْ تَخْدُمَهُ - قَالَ - فَقُلْتُ لاَ أَسْتَأْذِنُ فِيهَا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَمَا يُدْرِينِي مَاذَا يَقُولُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا اسْتَأْذَنْتُهُ فِيهَا وَأَنَا رَجُلٌ شَابٌّ - قَالَ - فَلَبِثْتُ بِذَلِكَ عَشْرَ لَيَالٍ فَكَمُلَ لَنَا خَمْسُونَ لَيْلَةً مِنْ حِينَ نُهِيَ عَنْ كَلاَمِنَا - قَالَ - ثُمَّ صَلَّيْتُ صَلاَةَ الْفَجْرِ صَبَاحَ خَمْسِينَ لَيْلَةً عَلَى ظَهْرِ بَيْتٍ مِنْ بُيُوتِنَا فَبَيْنَا أَنَا جَالِسٌ عَلَى الْحَالِ الَّتِي ذَكَرَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ مِنَّا قَدْ ضَاقَتْ عَلَىَّ نَفْسِي وَضَاقَتْ عَلَىَّ الأَرْضُ بِمَا رَحُبَتْ سَمِعْتُ صَوْتَ صَارِخٍ أَوْفَى عَلَى سَلْعٍ يَقُولُ بِأَعْلَى صَوْتِهِ يَا كَعْبَ بْنَ مَالِكٍ أَبْشِرْ - قَالَ - فَخَرَرْتُ سَاجِدًا وَعَرَفْتُ أَنْ قَدْ جَاءَ فَرَجٌ . - قَالَ - فَآذَنَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم النَّاسَ بِتَوْبَةِ اللَّهِ عَلَيْنَا حِينَ صَلَّى صَلاَةَ الْفَجْرِ فَذَهَبَ النَّاسُ يُبَشِّرُونَنَا فَذَهَبَ قِبَلَ صَاحِبَىَّ مُبَشِّرُونَ وَرَكَضَ رَجُلٌ إِلَىَّ فَرَسًا وَسَعَى سَاعٍ مِنْ أَسْلَمَ قِبَلِي وَأَوْفَى الْجَبَلَ فَكَانَ الصَّوْتُ أَسْرَعَ مِنَ الْفَرَسِ فَلَمَّا جَاءَنِي الَّذِي سَمِعْتُ صَوْتَهُ يُبَشِّرُنِي فَنَزَعْتُ لَهُ ثَوْبَىَّ فَكَسَوْتُهُمَا إِيَّاهُ بِبِشَارَتِهِ وَاللَّهِ مَا أَمْلِكُ غَيْرَهُمَا يَوْمَئِذٍ وَاسْتَعَرْتُ ثَوْبَيْنِ . فَلَبِسْتُهُمَا فَانْطَلَقْتُ أَتَأَمَّمُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَتَلَقَّانِي النَّاسُ فَوْجًا فَوْجًا يُهَنِّئُونِي بِالتَّوْبَةِ وَيَقُولُونَ لِتَهْنِئْكَ تَوْبَةُ اللَّهِ عَلَيْكَ . حَتَّى دَخَلْتُ الْمَسْجِدَ فَإِذَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم جَالِسٌ فِي الْمَسْجِدِ وَحَوْلَهُ النَّاسُ فَقَامَ طَلْحَةُ بْنُ عُبَيْدِ اللَّهِ يُهَرْوِلُ حَتَّى صَافَحَنِي وَهَنَّأَنِي وَاللَّهِ مَا قَامَ رَجُلٌ مِنَ الْمُهَاجِرِينَ غَيْرُهُ . قَالَ فَكَانَ كَعْبٌ لاَ يَنْسَاهَا لِطَلْحَةَ . قَالَ كَعْبٌ فَلَمَّا سَلَّمْتُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ وَهُوَ يَبْرُقُ وَجْهُهُ مِنَ السُّرُورِ وَيَقُولُ " أَبْشِرْ بِخَيْرِ يَوْمٍ مَرَّ عَلَيْكَ مُنْذُ وَلَدَتْكَ أُمُّكَ " . قَالَ فَقُلْتُ أَمِنْ عِنْدِكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَمْ مِنْ عِنْدِ اللَّهِ فَقَالَ " لاَ بَلْ مِنْ عِنْدِ اللَّهِ " . وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا سُرَّ اسْتَنَارَ وَجْهُهُ كَأَنَّ وَجْهَهُ قِطْعَةُ قَمَرٍ - قَالَ - وَكُنَّا نَعْرِفُ ذَلِكَ - قَالَ - فَلَمَّا جَلَسْتُ بَيْنَ يَدَيْهِ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ مِنْ تَوْبَتِي أَنْ أَنْخَلِعَ مِنْ مَالِي صَدَقَةً إِلَى اللَّهِ وَإِلَى رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَمْسِكْ بَعْضَ مَالِكَ فَهُوَ خَيْرٌ لَكَ " . قَالَ فَقُلْتُ فَإِنِّي أُمْسِكُ سَهْمِيَ الَّذِي بِخَيْبَرَ - قَالَ - وَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ اللَّهَ إِنَّمَا أَنْجَانِي بِالصِّدْقِ وَإِنَّ مِنْ تَوْبَتِي أَنْ لاَ أُحَدِّثَ إِلاَّ صِدْقًا مَا بَقِيتُ - قَالَ - فَوَاللَّهِ مَا عَلِمْتُ أَنَّ أَحَدًا مِنَ الْمُسْلِمِينَ أَبْلاَهُ اللَّهُ فِي صِدْقِ الْحَدِيثِ مُنْذُ ذَكَرْتُ ذَلِكَ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى يَوْمِي هَذَا أَحْسَنَ مِمَّا أَبْلاَنِي اللَّهُ بِهِ وَاللَّهِ مَا تَعَمَّدْتُ كَذْبَةً مُنْذُ قُلْتُ ذَلِكَ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى يَوْمِي هَذَا وَإِنِّي لأَرْجُو أَنْ يَحْفَظَنِيَ اللَّهُ فِيمَا بَقِيَ . قَالَ فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { لَقَدْ تَابَ اللَّهُ عَلَى النَّبِيِّ وَالْمُهَاجِرِينَ وَالأَنْصَارِ الَّذِينَ اتَّبَعُوهُ فِي سَاعَةِ الْعُسْرَةِ مِنْ بَعْدِ مَا كَادَ يَزِيغُ قُلُوبُ فَرِيقٍ مِنْهُمْ ثُمَّ تَابَ عَلَيْهِمْ إِنَّهُ بِهِمْ رَءُوفٌ رَحِيمٌ * وَعَلَى الثَّلاَثَةِ الَّذِينَ خُلِّفُوا حَتَّى إِذَا ضَاقَتْ عَلَيْهِمُ الأَرْضُ بِمَا رَحُبَتْ وَضَاقَتْ عَلَيْهِمْ أَنْفُسُهُمْ} حَتَّى بَلَغَ { يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا اتَّقُوا اللَّهَ وَكُونُوا مَعَ الصَّادِقِينَ} قَالَ كَعْبٌ وَاللَّهِ مَا أَنْعَمَ اللَّهُ عَلَىَّ مِنْ نِعْمَةٍ قَطُّ بَعْدَ إِذْ هَدَانِي اللَّهُ لِلإِسْلاَمِ أَعْظَمَ فِي نَفْسِي مِنْ صِدْقِي رَسُولَ اللَّهُ صلى الله عليه وسلم أَنْ لاَ أَكُونَ كَذَبْتُهُ فَأَهْلِكَ كَمَا هَلَكَ الَّذِينَ كَذَبُوا إِنَّ اللَّهَ قَالَ لِلَّذِينَ كَذَبُوا حِينَ أَنْزَلَ الْوَحْىَ شَرَّ مَا قَالَ لأَحَدٍ وَقَالَ اللَّهُ { سَيَحْلِفُونَ بِاللَّهِ لَكُمْ إِذَا انْقَلَبْتُمْ إِلَيْهِمْ لِتُعْرِضُوا عَنْهُمْ فَأَعْرِضُوا عَنْهُمْ إِنَّهُمْ رِجْسٌ وَمَأْوَاهُمْ جَهَنَّمُ جَزَاءً بِمَا كَانُوا يَكْسِبُونَ * يَحْلِفُونَ لَكُمْ لِتَرْضَوْا عَنْهُمْ فَإِنْ تَرْضَوْا عَنْهُمْ فَإِنَّ اللَّهَ لاَ يَرْضَى عَنِ الْقَوْمِ الْفَاسِقِينَ} قَالَ كَعْبٌ كُنَّا خُلِّفْنَا أَيُّهَا الثَّلاَثَةُ عَنْ أَمْرِ أُولَئِكَ الَّذِينَ قَبِلَ مِنْهُمْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حِينَ حَلَفُوا لَهُ فَبَايَعَهُمْ وَاسْتَغْفَرَ لَهُمْ وَأَرْجَأَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَمْرَنَا حَتَّى قَضَى اللَّهُ فِيهِ فَبِذَلِكَ قَالَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { وَعَلَى الثَّلاَثَةِ الَّذِينَ خُلِّفُوا} وَلَيْسَ الَّذِي ذَكَرَ اللَّهُ مِمَّا خُلِّفْنَا تَخَلُّفَنَا عَنِ الْغَزْوِ وَإِنَّمَا هُوَ تَخْلِيفُهُ إِيَّانَا وَإِرْجَاؤُهُ أَمْرَنَا عَمَّنْ حَلَفَ لَهُ وَاعْتَذَرَ إِلَيْهِ فَقَبِلَ مِنْهُ . وَحَدَّثَنِيهِ مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، حَدَّثَنَا حُجَيْنُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، بِإِسْنَادِ يُونُسَ عَنِ الزُّهْرِيِّ، سَوَاءً .
Менга Абут Тоҳир Аҳмад ибн Амр ибн Абдуллаҳ ибн Амр ибн Сарҳ, Бану Умайянинг мавлоси, ҳадис айтди: менга ибн Ваҳб хабар берди, менга Юнус ибн Шиҳобдан хабар берди, у айтди: Сўнг Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Табук ғазотини қилдилар, у киши Румликларни ва Шомдаги насроний арабларни мақсад қилган эдилар. Ибн Шиҳоб айтди: менга Абдураҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Каъб ибн Молик хабар бердики, Абдуллаҳ ибн Каъб кўр бўлиб қолганда ўғиллари орасидан Каъбнинг етакловчиси эди, у айтди: мен Каъб ибн Моликнинг Табук ғазотида Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан ортда қолиб қолганида бўлган воқеасини ҳадис қилиб айтаётганини эшитдим. Каъб ибн Молик айтди: мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан қилган бирор ғазотларида ортда қолмаганман, фақат Табук ғазотидан бошқа. Аммо мен Бадр ғазотида ҳам қолган эдим, бироқ ундан қолганларнинг ҳеч бирини ҳеч ким койимаган эди, чунки Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ва мусулмонлар Қурайш карвонини мақсад қилиб чиққан эдилар, ҳатто Аллаҳ улар билан душманлари орасини ваъдасиз жамлади. Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бирга Ақаба кечасида — биз Ислом учун аҳдлашганимизда — ҳозир бўлган эдим, мен у (Ақаба)нинг ўрнига Бадрда ҳозир бўлишни хоҳламасдим, гарчи Бадр одамлар орасида ундан кўра машҳурроқ бўлса ҳам. Менинг Табук ғазотида Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан ортда қолганимнинг хабари шу эдики, мен у кишидан ўша ғазотда ортда қолганимчалик ҳеч қачон кучли ва бой бўлмаган эдим. Аллаҳга қасамки, ундан олдин мен ҳеч қачон иккита улов тўпламаган эдим, фақат ўша ғазотда иккитасини тўпладим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам у (ғазот)ни қаттиқ жазирамада қилдилар, узоқ сафарни, сувсиз чўлни ва кўп душманни қаршиламоқчи бўлдилар. Шунинг учун у киши мусулмонларга уларнинг ишини очиқ баён қилдилар, токи ғазотларига тайёргарлик кўрсинлар деб. У киши уларга мақсад қилган йўналишларини хабар бердилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бирга бўлган мусулмонлар кўп эди, уларни бирор ёзувчининг дафтари жамлай олмас эди — бу билан у девон (рўйхат)ни назарда тутди. Каъб айтди: ғойиб бўлмоқчи бўлган киши, Аллаҳ азиз ва жалил зотдан у ҳақида ваҳий тушмагунича буни яширин қолади деб ўйлар эди ва бундай одам кам эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўша ғазотни мевалар ва соялар яхшиланган пайтда қилдилар, мен эса унга рағбатсизроқ эдим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ва у киши билан бирга мусулмонлар тайёргарлик кўрдилар, мен ҳам улар билан тайёргарлик кўргани эрта тонгда чиқар эдим-у, ҳеч нарса қилмасдан қайтар эдим. Ичимда: «Хоҳласам, мен буни қила оламан» дер эдим. Бу ҳол менгача шундай давом этаверди, ҳатто одамлар жиддий ҳаракатни давом эттирдилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам эрта тонгда йўлга чиқдилар, мусулмонлар ҳам у киши билан бирга, мен эса тайёргарлигимдан ҳеч нарса қилмаган эдим. Сўнг эрта тонгда чиқиб, қайтдим, ҳеч нарса қилмадим. Бу ҳол шундай давом этаверди, ҳатто улар тезлашиб, ғазот узоқлашиб кетди. Шунда мен йўлга чиқиб, уларга етиб олмоқчи бўлдим — кошки шундай қилганимда эди! — бироқ бу менга тақдир қилинмади. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам чиқиб кетганларидан кейин одамлар орасига чиқсам, мени нифоқда гумон қилинган киши ёки Аллаҳ узрли қилган заифлардан бошқа ўзимга ўхшашни кўрмаслигим қайғуга солар эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Табукга етгунларича мени эсламадилар. У киши Табукда қавм ичида ўтирган ҳолда: «Каъб ибн Молик нима қилди?» дедилар. Бану Саламадан бир киши: «Эй Расулуллаҳ, уни икки бурдаси (чиройли кийимлари) ва икки ёнига (ўзига) маҳлиё бўлиб қараши ушлаб қолди» деди. Муъоз ибн Жабал унга: «Ёмон гап айтдинг, Аллаҳга қасамки, эй Расулуллаҳ, биз унинг ҳақида яхшиликдан бошқа нарса билмаймиз» деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам сукут қилдилар. Шу ҳолатда турганларида сароб билан кўриниб-йўқолаётган оқ кийимли бир кишини кўрдилар, шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Абу Хайсама бўлгин» дедилар. Қарасалар, у Абу Хайсама Ансорий экан — у мунофиқлар уни мазах қилганларида бир сў хурмо садақа қилган киши эди. Каъб ибн Молик айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Табукдан қайтиб келаётганликлари менга етгач, қайғуга ботдим ва ёлғон ўйлай бошладим. «Эртага у кишининг ғазабидан нима билан қутуламан?» дер эдим ва бунга аҳлимдан фикрли ҳар бир кишидан ёрдам сўрар эдим. Менга: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам келиб қолдилар» дейилганда ёлғон мендан кетди, ҳатто мен ундан ҳеч нарса билан қутула олмаслигимни англадим ва рост сўзлашга қарор қилдим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам эрта тонгда келиб қолдилар. У киши сафардан келганларида аввал масжиддан бошлар, унда икки ракъат намоз ўқиб, сўнг одамлар учун ўтирар эдилар. У киши шундай қилганларида, ортда қолганлар кела бошладилар ва у кишига узр айтиб, қасам ича бошладилар. Улар саксон учча киши эдилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам уларнинг ошкора (узрлари)ни қабул қилдилар, уларга байъат олдилар ва улар учун истиғфор сўрадилар, ички сирларини эса Аллаҳга ҳавола қилдилар. Ниҳоят мен келдим. Салом берганимда у киши ғазабланган кишидек табассум қилдилар, сўнг: «Кел» дедилар. Мен юриб келиб, у кишининг олдиларида ўтирдим. У киши менга: «Сени нима ортда қолдирди? Сен уловингни сотиб олмаганмидинг?» дедилар. Мен айтдим: «Эй Расулуллаҳ, Аллаҳга қасамки, агар дунё аҳлидан сиздан бошқасининг олдида ўтирсам, бирор узр билан унинг ғазабидан қутуламан деб ўйлар эдим, чунки менга (яхши) гапириш (қобилияти) берилган. Лекин, Аллаҳга қасамки, мен аниқ билдимки, агар бугун сизга кўнгил олар ёлғон ҳадис айтсам, Аллаҳ тез орада сизни менга ғазаблантириши мумкин, агар сизга рост ҳадис айтсам, сен менга ғазаб қиласиз, лекин мен бунда Аллаҳдан яхши оқибатни умид қиламан. Аллаҳга қасамки, менинг ҳеч қандай узрим йўқ эди. Аллаҳга қасамки, мен сиздан ортда қолганимчалик ҳеч қачон кучли ва бой бўлмаган эдим». Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Буники рост гапирди, сен тур, Аллаҳ сен ҳақингда ҳукм чиқаргунича» дедилар. Мен турдим, Бану Саламадан бир неча кишилар ўрнидан туриб, ортимдан эргашдилар ва менга: «Аллаҳга қасамки, биз сени бундан олдин бирор гуноҳ қилганини билмаймиз. Ортда қолганлар узр айтганидек, сен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга узр айтмаслигинг билан ожизлик қилдинг. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг сен учун истиғфор сўрашлари гуноҳингга етарли бўлар эди» дедилар. (Каъб) айтди: Аллаҳга қасамки, улар мени шунчалик койидиларки, мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига қайтиб, ўзимни ёлғончи қилмоқчи бўлдим. Сўнг мен уларга: «Бу (иш) мен билан бирга яна бировнинг бошига тушдими?» дедим. Улар: «Ҳа, сен билан бирга икки киши учради, улар ҳам сен айтган каби айтдилар, уларга ҳам сенга айтилган каби айтилди» дедилар. Мен: «Улар ким?» дедим. Улар: «Муроро ибн Робиъа Омирий ва Ҳилол ибн Умайя Воқифий» дедилар. Улар менга Бадрда ҳозир бўлган икки солиҳ кишини зикр қилдилар, уларда (мен учун) ўрнак бор эди. Уларни менга зикр қилганларида мен (ўз сўзимда) давом этдим. (Каъб) айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам мусулмонларга ортда қолганлар ичидан биз учовимиз билан гаплашишни ман қилдилар. Одамлар биздан четландилар ва бизга (муносабатларини) ўзгартирдилар, ҳатто менга ер ичимда бегона бўлиб қолди, у мен танийдиган ер эмас эди. Биз шу ҳолатда эллик кеча турдик. Икки шеригим эса тушкунликка тушиб, уйларида йиғлаб ўтириб қолдилар. Мен эса қавмнинг энг ёши ва энг бақуввати эдим, шунинг учун чиқиб, намозда ҳозир бўлар ва бозорларда айланар эдим, лекин мен билан ҳеч ким гаплашмас эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига келиб, у киши намоздан кейин мажлисларида ўтирганларида салом берар эдим, ичимда: «У киши саломимга жавоб қайтариш учун лабини қимирлатдими ёки йўқми?» дер эдим. Сўнг у кишига яқин жойда намоз ўқиб, у кишига ўғринча қарар эдим. Намозимга юзлансам, у киши менга қарар, у киши томон ўгирилсам, мендан юз ўгирар эдилар. Мусулмонларнинг бу жафоси менга узоқ чўзилгач, мен юриб бориб, амакимнинг ўғли ва менга энг севимли инсон бўлган Абу Қатоданинг боғ деворига ошиб ўтдим ва унга салом бердим. Аллаҳга қасамки, у саломимга жавоб қайтармади. Мен унга: «Эй Абу Қатода, Аллаҳ номи билан сўрайман, сен мен Аллаҳни ва Унинг Расулини севишимни билмайсанми?» дедим. У сукут қилди. Мен қайтариб сўрадим, у сукут қилди. Яна қайтариб сўрадим, у: «Аллаҳу Расули яхшироқ билувчи» деди. Шунда кўзларим ёшга тўлди, мен орқага қайтиб, деворга ошиб ўтдим. Мадина бозорида юрганимда, Шом аҳолисидан бўлган, Мадинага таом олиб келиб сотувчи бир набатий: «Каъб ибн Моликни ким кўрсатиб қўяди?» дер эди. Одамлар унга мени кўрсатдилар, ҳатто у олдимга келиб, менга Ғассон подшоҳидан келган бир мактубни топширди. Мен ёзувни билар эдим, шунинг учун уни ўқидим. Унда: «Аммо баъд: бизга соҳибинг сенга жафо қилгани етиб келди, Аллаҳ сени хорлик ва зое бўлиш маконида қилмаган, бизга қўшилгин, биз сенга ҳамдард бўламиз» деб ёзилган эди. Уни ўқиганимда мен: «Бу ҳам балодандир» дедим. Шунда мен уни тандирга ташлаб, у билан ўтин ёқдим. Ниҳоят элликтадан қирқтаси ўтиб, ваҳий кечикканда, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг элчиси менга келди ва: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам сенга хотинингдан четланишни буюрмоқдалар» деди. Мен: «Уни талоқ қилайми ёки нима қилай?» дедим. У: «Йўқ, балки ундан четлан, унга яқинлашма» деди. У киши икки шеригимга ҳам шундай (хабар) юбордилар. Мен хотинимга: «Аҳлингнинг олдига бориб, Аллаҳ бу ишда ҳукм чиқаргунича уларнинг олдида бўлиб тур» дедим. Ҳилол ибн Умайянинг хотини Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига келиб: «Эй Расулуллаҳ, Ҳилол ибн Умайя кексайган, ночор одам, унинг хизматкори йўқ, мен унга хизмат қилсам ёмон кўрасизми?» деди. У киши: «Йўқ, лекин у сенга яқинлашмасин» дедилар. У: «Аллаҳга қасамки, унда бирор нарсага (интилиш) ҳаракати йўқ. Аллаҳга қасамки, у ўз иши бўлгандан бери шу кунигача йиғлаб келмоқда» деди. (Каъб) айтди: аҳлимдан баъзилари менга: «Хотининг ҳақида Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан рухсат сўрасанг бўлар эди, ахир Ҳилол ибн Умайянинг хотинига унга хизмат қилишга рухсат бердилар-ку» дедилар. Мен: «Мен унинг ҳақида Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан рухсат сўрамайман, ундан рухсат сўрасам Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам нима дейишларини билмайман, мен эса ёш кишиман» дедим. Мен шу ҳолда ўн кеча турдим, гаплашиш ман қилингандан бери бизга эллик кеча тўлди. Сўнг эллинчи кечанинг тонгида уйларимиздан бирининг томида бомдод намозини ўқидим. Аллаҳ азиз ва жалил зот биз ҳақимизда зикр қилган ҳолатда — ўзим ўзимга тор бўлиб, ер ўзининг кенглиги билан менга танг бўлиб — ўтирганимда, Салъ (тоғи) устига чиққан бир бақирувчининг овозини эшитдим, у баланд овоз билан: «Эй Каъб ибн Молик, суюнчи!» дер эди. (Каъб) айтди: мен саждага йиқилдим ва кенгчилик келганини англадим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бомдод намозини ўқиганларида одамларга Аллаҳнинг бизга тавбасини (қабул қилганини) эълон қилган эдилар, шунда одамлар бизга суюнчи беришга кетдилар. Икки шеригим томон ҳам суюнчи берувчилар кетди, бир киши менга от чоптириб келди, Аслам (қабиласи)дан бир югурувчи мен томон югуриб, тоғга чиқди. Овоз отдан тезроқ етиб келди. Овозини эшитганим суюнчи бериб келганида, мен унга иккала кийимимни ечиб, суюнчиси учун унга кийдирдим. Аллаҳга қасамки, ўша куни улардан бошқа нарсам йўқ эди. Мен иккита кийим қарз олиб, уларни кийдим ва Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам томон йўл олдим. Одамлар тўп-тўп бўлиб мени қарши олиб, тавба билан табриклаб: «Аллаҳнинг сенга тавба (қабул қилиши) муборак бўлсин» дер эдилар. Ниҳоят масжидга кирдим, қарасам, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам масжидда ўтирган эканлар, атрофларида одамлар. Талҳа ибн Убайдуллаҳ шошиб ўрнидан туриб, мен билан кўришди ва мени табриклади. Аллаҳга қасамки, муҳожирлардан ундан бошқа ҳеч ким ўрнидан турмади. (Рови) айтди: Каъб буни Талҳага ҳеч унутмас эди. Каъб айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга салом берганимда, у киши юзлари қувончдан порлаб: «Онанг сени туққанидан бери сенинг бошингдан ўтган энг яхши кун билан суюнчи бўлсин» дедилар. Мен: «Эй Расулуллаҳ, бу сизнинг тарафингизданми ёки Аллаҳнинг тарафиданми?» дедим. У киши: «Йўқ, балки Аллаҳнинг тарафидан» дедилар. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қувонганларида юзлари нурланар, гўё юзлари ой парчасидек бўлар эди. Биз буни шундан билар эдик. Мен у кишининг олдиларида ўтирганимда: «Эй Расулуллаҳ, менинг тавбамнинг (бир белгиси) шуки, мен молимни Аллаҳ ва Унинг Расулига садақа қилиб, ундан бутунлай ажраладирман» дедим. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Молингнинг бир қисмини ушлаб қол, бу сен учун яхшироқ» дедилар. Мен: «Мен Хайбардаги улушимни ушлаб қоламан» дедим ва: «Эй Расулуллаҳ, Аллаҳ мени фақат ростгўйлик билан нажот берди, менинг тавбамнинг (бир белгиси) шуки, мен тирик эканман, ростдан бошқасини гапирмайман» дедим. Аллаҳга қасамки, мен буни Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга зикр қилган кунимдан шу кунимгача мусулмонлардан бирор кишини Аллаҳ рост сўзда мен каби гўзал синаганини билмайман. Аллаҳга қасамки, мен буни Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга айтган кунимдан шу кунимгача қасддан бирор ёлғон айтмадим, мен Аллаҳнинг мени қолган (умрим)да ҳам (шундай) сақлашини умид қиламан. (Каъб) айтди: шунда Аллаҳ азиз ва жалил зот қуйидаги оятни нозил қилди: «Албатта, Аллаҳ Набийнинг, муҳожирлар ва ансорларнинг — қийинчилик вақтида унга эргашганларнинг, уларнинг бир гуруҳининг қалблари оғиб кетишига оз қолганидан кейин — тавбаларини қабул қилди. Сўнг уларнинг тавбаларини қабул қилди. Албатта, У уларга меҳрибон ва раҳмлидир. Ҳамда ортда қолдирилган уч кишининг (тавбаларини қабул қилди), ҳатто ер ўзининг кенглиги билан уларга танг бўлиб, жонлари ҳам ўзларига танг бўлганида...» — то: «Эй иймон келтирганлар, Аллаҳдан қўрқинглар ва ростгўйлар билан бирга бўлинглар» (оятигача). Каъб айтди: Аллаҳга қасамки, Аллаҳ мени Исломга ҳидоят қилганидан кейин Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга ростгўй бўлганимдан — ёлғон айтиб, ёлғон айтганлар ҳалок бўлгани каби ҳалок бўлмаганимдан — кўра кўнглимда буюкроқ бирор неъматни менга ато қилмади. Албатта, Аллаҳ ваҳийни нозил қилганда ёлғон айтганларга бирор кишига айтмаган энг ёмон (сўз)ни айтди. Аллаҳ шундай деди: «Сиз уларнинг олдига қайтиб борганингизда, улардан юз ўгиришингиз учун сизга Аллаҳ номи билан қасам ичадилар. Бас, улардан юз ўгиринглар! Албатта, улар нопокдир, жойлари эса жаҳаннамдир, қилган ишлари учун жазо ўлароқ. Сизлар улардан рози бўлишингиз учун сизга қасам ичадилар. Агар сизлар улардан рози бўлсангиз ҳам, албатта Аллаҳ фосиқ қавмдан рози бўлмайди». Каъб айтди: биз учовимиз, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қасам ичганларида (узрларини) қабул қилган, байъат олган ва улар учун истиғфор сўраган ўша кишиларнинг ишидан ортда қолдирилдик. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бизнинг ишимизни Аллаҳ у ҳақида ҳукм чиқаргунича кечиктирдилар. Шунинг учун Аллаҳ азиз ва жалил зот: «Ва ортда қолдирилган уч кишининг (тавбасини)» деди. Аллаҳ зикр қилган «ортда қолдирилиш» бизнинг ғазотдан ортда қолишимиз эмас, балки у кишининг бизни (ҳукмдан) ортга қолдиришлари ва бизнинг ишимизни у кишига қасам ичиб, узр айтган ва у киши (узрини) қабул қилган кишилардан кечиктиришларидир. Буни менга Муҳаммад ибн Рофеъ ҳам ҳадис қилиб айтди: бизга Ҳужайн ибн Мусанно ҳадис айтди, бизга Лайс Уқайлдан, у ибн Шиҳобдан, Юнуснинг Зуҳрийдан ривоят қилган исноди билан айнан ўшандай ҳадис айтди.