أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الْعَزِيزِ بْنِ أَبِي رِزْمَةَ، قَالَ أَنْبَأَنَا الْفَضْلُ بْنُ مُوسَى، عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ أَبِي خَالِدٍ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، عَنْ سَوْدَةَ، زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ مَاتَتْ شَاةٌ لَنَا فَدَبَغْنَا مَسْكَهَا فَمَازِلْنَا نَنْبِذُ فِيهَا حَتَّى صَارَتْ شَنًّا .
Бизга Муҳаммад ибн Абдулазиз ибн Абу Ризма хабар берди, у деди: бизга ал-Фазл ибн Мусо хабар берди, Исмоил ибн Абу Холиддан, у аш-Шаъбийдан, у Икримадан, у Ибн Аббосдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжаси Савда (розияллаҳу анҳо)дан (ривоят қилдики), у деди: Бизнинг бир қўйимиз ўлиб қолди, биз унинг терисини ошладик ва ундан Набиз (шарбат) ивитишда фойдаланавердик, ҳатто у (эскириб) чарм мешга айлангунгача.