حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا الْفَضْلُ بْنُ مُوسَى، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ سَعِيدِ بْنِ أَبِي هِنْدٍ، عَنْ ثَوْرِ بْنِ زَيْدٍ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ يَلْحَظُ فِي الصَّلاَةِ يَمِينًا وَشِمَالاً وَلاَ يَلْوِي عُنُقَهُ خَلْفَ ظَهْرِهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ . وَقَدْ خَالَفَ وَكِيعٌ الْفَضْلَ بْنَ مُوسَى فِي رِوَايَتِهِ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ва бошқа бир неча (ровий) ривоят қилдилар, улар: бизга ал-Фазл ибн Мусо ривоят қилди, дедилар, Абдуллаҳ ибн Саъид ибн Абу Ҳинддан, у Савр ибн Зайддан, у Икримадан, у Ибн Аббос (розияллаҳу анҳумо)дан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) намозда ўнг ва чап томонга (кўз қири билан) қарар, лекин бўйнини орқасига бурмас эдилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ғарибдир. Вакииъ ал-Фазл ибн Мусога ривоятида мухолиф келган.