حَدَّثَنَا هَنَّادٌ، حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عَلْقَمَةَ، وَالأَسْوَدِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُقَبِّلُ وَيُبَاشِرُ وَهُوَ صَائِمٌ وَكَانَ أَمْلَكَكُمْ لإِرْبِهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَأَبُو مَيْسَرَةَ اسْمُهُ عَمْرُو بْنُ شُرَحْبِيلَ . وَمَعْنَى لإِرْبِهِ لِنَفْسِهِ .
Бизга Ҳаннод ривоят қилди, у деди: бизга Абу Муовия ривоят қилди, у ал-Аъмашдан, у Иброҳимдан, у Алқама ва Асваддан, улар Оишадан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) рўзадор ҳолда ўпар ва (баданлари билан) тегар эдилар, у зот ўз нафсларини сизлардан кўра кўпроқ тута олар эдилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ҳадисдир. Абу Майсаранинг исми Амр ибн Шураҳбилдир. «Ли-ирбиҳи»нинг маъноси «ўз нафсини (ҳожатини)» демакдир.