حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، أَخْبَرَنَا سُوَيْدُ بْنُ عَبْدِ الْعَزِيزِ، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم اسْتَعَارَ قَصْعَةً فَضَاعَتْ فَضَمِنَهَا لَهُمْ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَهَذَا حَدِيثٌ غَيْرُ مَحْفُوظٍ . وَإِنَّمَا أَرَادَ عِنْدِي سُوَيْدٌ الْحَدِيثَ الَّذِي رَوَاهُ الثَّوْرِيُّ وَحَدِيثُ الثَّوْرِيِّ أَصَحُّ . اسْمُ أَبِي دَاوُدَ عُمَرُ بْنُ سَعْدٍ .
Бизга Али ибн Ҳужр ривоят қилди, бизга Сувайд ибн Абдулазиз хабар берди, Ҳумайддан, у Анас (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир коса арият (вақтинча фойдаланишга) олдилар, у (коса) йўқолиб қолди, шунда уни уларга (эгаларига) товон (тўлаб) бердилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис маҳфуз (ишончли) эмас. Менинг наздимда Сувайд фақат ас-Саврий ривоят қилган ҳадисни назарда тутган, ас-Саврийнинг ҳадиси (эса) саҳиҳроқдир. Абу Довуднинг исми Умар ибн Саъддир.