حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَاحِدِ بْنُ زِيَادٍ، حَدَّثَنَا عُمَارَةُ بْنُ الْقَعْقَاعِ، عَنْ أَبِي زُرْعَةَ بْنِ عَمْرِو بْنِ جَرِيرٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ قَالَ رَجُلٌ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَا رَسُولَ اللَّهِ أَىُّ الصَّدَقَةِ أَفْضَلُ قَالَ " أَنْ تَصَدَّقَ وَأَنْتَ صَحِيحٌ حَرِيصٌ تَأْمُلُ الْبَقَاءَ وَتَخْشَى الْفَقْرَ وَلاَ تُمْهِلْ حَتَّى إِذَا بَلَغَتِ الْحُلْقُومَ قُلْتَ لِفُلاَنٍ كَذَا وَلِفُلاَنٍ كَذَا وَقَدْ كَانَ لِفُلاَنٍ " .
Бизга Мусаддад ривоят қилди, бизга Абдулвоҳид ибн Зиёд ривоят қилди, бизга Умора ибн ал-Қаъқў Абу Зуръа ибн Амр ибн Жарийдан, у Абу Ҳурайрадан ривоят қилди: У: «Бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга: ‹Эй Аллаҳнинг Расули, қайси садақа афзал?› деди. У: ‹Соғлом, (молингга) ҳирсли, ҳаётда қолишни умид қилиб, камбағалликдан қўрқиб турган ҳолингда садақа қилишингдир. (Садақани) жон ҳалқумга етганда: ‹Фалончига бунча, фалончига бунча›, дейишингга қадар кечиктирма, ҳолбуки у (мол) аллақачон фалончиники бўлиб қолгандир›, дедилар», деди.
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي فُدَيْكٍ، أَخْبَرَنِي ابْنُ أَبِي ذِئْبٍ، عَنْ شُرَحْبِيلَ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لأَنْ يَتَصَدَّقَ الْمَرْءُ فِي حَيَاتِهِ بِدِرْهَمٍ خَيْرٌ لَهُ مِنْ أَنْ يَتَصَدَّقَ بِمِائَةٍ عِنْدَ مَوْتِهِ " .
Бизга Аҳмад ибн Солиҳ ривоят қилди, бизга Ибн Абу Фудайк ривоят қилди, менга Ибн Абу Зиъб Шураҳбилдан, у Абу Саъид ал-Худрийдан хабар берди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Кишининг ҳаётлигида бир дирҳам садақа қилиши, ўлими пайтида юз (дирҳам) садақа қилишидан у учун яхшироқдир», дедилар.
حَدَّثَنَا عَبْدَةُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ الصَّمَدِ، حَدَّثَنَا نَصْرُ بْنُ عَلِيٍّ الْحُدَّانِيُّ، حَدَّثَنَا الأَشْعَثُ بْنُ جَابِرٍ، حَدَّثَنِي شَهْرُ بْنُ حَوْشَبٍ، أَنَّ أَبَا هُرَيْرَةَ، حَدَّثَهُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِنَّ الرَّجُلَ لَيَعْمَلُ وَالْمَرْأَةَ بِطَاعَةِ اللَّهِ سِتِّينَ سَنَةً ثُمَّ يَحْضُرُهُمَا الْمَوْتُ فَيُضَارَّانِ فِي الْوَصِيَّةِ فَتَجِبُ لَهُمَا النَّارُ " . قَالَ وَقَرَأَ عَلَىَّ أَبُو هُرَيْرَةَ مِنْ هَا هُنَا { مِنْ بَعْدِ وَصِيَّةٍ يُوصَى بِهَا أَوْ دَيْنٍ غَيْرَ مُضَارٍّ } حَتَّى بَلَغَ { ذَلِكَ الْفَوْزُ الْعَظِيمُ } . قَالَ أَبُو دَاوُدَ هَذَا - يَعْنِي الأَشْعَثَ بْنَ جَابِرٍ - جَدُّ نَصْرِ بْنِ عَلِيٍّ .
Бизга Абда ибн Абдуллаҳ ривоят қилди, бизга Абдуссамад хабар берди, бизга Наср ибн Али ал-Ҳуддоний ривоят қилди, бизга ал-Ашъас ибн Жобир ривоят қилди, менга Шаҳр ибн Ҳавшаб ривоят қилди: Абу Ҳурайра унга ривоят қилдики, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Албатта эр киши ва аёл Аллаҳнинг тоатида олтмиш йил амал қилади, сўнг уларга ўлим ҳозир бўлиб, улар васиятда (ворисларга) зарар етказадилар, шу сабабли уларга дўзах вожиб бўлади», дедилар. (Рови) айтди: Абу Ҳурайра менга мана шу ердан: «‹Зарар етказмайдиган васият ёки қарз адосидан кейин› (оятидан) ‹Ана шу буюк ютуқдир› (сўзига) қадар тиловат қилди. Абу Довуд айтди: Бу — яъни ал-Ашъас ибн Жобир — Наср ибн Алининг бобосидир.