Қурғоқчиликда халқнинг имомдан ёмғир сўраши

Yomg'ir so'rash namozi · 3 ҳадис

باب سُؤَالِ النَّاسِ الإِمَامَ الاِسْتِسْقَاءَ إِذَا قَحَطُوا

حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عَلِيٍّ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو قُتَيْبَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ دِينَارٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ عُمَرَ، يَتَمَثَّلُ بِشِعْرِ أَبِي طَالِبٍ وَأَبْيَضَ يُسْتَسْقَى الْغَمَامُ بِوَجْهِهِ ثِمَالُ الْيَتَامَى عِصْمَةٌ لِلأَرَامِلِ وَقَالَ عُمَرُ بْنُ حَمْزَةَ حَدَّثَنَا سَالِمٌ، عَنْ أَبِيهِ، رُبَّمَا ذَكَرْتُ قَوْلَ الشَّاعِرِ وَأَنَا أَنْظُرُ، إِلَى وَجْهِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَسْتَسْقِي، فَمَا يَنْزِلُ حَتَّى يَجِيشَ كُلُّ مِيزَابٍ‏.‏ وَأَبْيَضَ يُسْتَسْقَى الْغَمَامُ بِوَجْهِهِ ثِمَالَ الْيَتَامَى عِصْمَةً لِلأَرَامِلِ وَهْوَ قَوْلُ أَبِي طَالِبٍ‏.‏

Амр ибн Али бизга айтди: Абу Қутайба бизга айтди: Абдурраҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Динор бизга айтди, отасидан: У деди: Мен Ибн Умарни Абу Толибнинг шеърини мисол келтираётганини эшитдим: ‹Юзи билан булутдан сув сўраладиган бир оқ (юзли зот), етимларнинг суянгани, беваларнинг ҳимояси›. Умар ибн Ҳамза деди: Салим бизга айтди, отасидан: ‹Баъзан мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг юзига — ёмғир сўраб (истисқо қилаётган)да — қараб туриб, шоирнинг сўзини эслар эдим: у зот (минбардан) тушмасларидан олдин ҳар бир тарнов тўлиб оқар эди: ‹Юзи билан булутдан сув сўраладиган бир оқ (юзли зот), етимларнинг суянгани, беваларнинг ҳимояси›. Бу Абу Толибнинг сўзидир›.

حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ الأَنْصَارِيُّ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الْمُثَنَّى، عَنْ ثُمَامَةَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَنَسٍ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ ـ رضى الله عنه ـ كَانَ إِذَا قَحَطُوا اسْتَسْقَى بِالْعَبَّاسِ بْنِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ فَقَالَ اللَّهُمَّ إِنَّا كُنَّا نَتَوَسَّلُ إِلَيْكَ بِنَبِيِّنَا فَتَسْقِينَا وَإِنَّا نَتَوَسَّلُ إِلَيْكَ بِعَمِّ نَبِيِّنَا فَاسْقِنَا‏.‏ قَالَ فَيُسْقَوْنَ‏.‏

Ҳасан ибн Муҳаммад бизга айтди: Муҳаммад ибн Абдуллаҳ Ансорий бизга айтди: Отам Абдуллаҳ ибн Мусанно менга айтди, Сумома ибн Абдуллаҳ ибн Анасдан, у Анасдан: Умар ибн Хаттоб розияллаҳу анҳу қаҳатчилик бўлса, Аббос ибн Абдулмутталиб (василаси) билан ёмғир сўраб: ‹Аллаҳим, биз Набиймиз (василаси) билан Сенга тавассул (яқинлашиш) қилар эдик, Сен бизга сув (ёмғир) берар эдинг. Энди биз Набиймизнинг амакиси (василаси) билан Сенга тавассул қиламиз, бизга сув бер› дер эди. У (рови) деди: Шунда уларга ёмғир ёғдирилар эди.

حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عَلِيٍّ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو قُتَيْبَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ دِينَارٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ عُمَرَ، يَتَمَثَّلُ بِشِعْرِ أَبِي طَالِبٍ وَأَبْيَضَ يُسْتَسْقَى الْغَمَامُ بِوَجْهِهِ ثِمَالُ الْيَتَامَى عِصْمَةٌ لِلأَرَامِلِ وَقَالَ عُمَرُ بْنُ حَمْزَةَ حَدَّثَنَا سَالِمٌ، عَنْ أَبِيهِ، رُبَّمَا ذَكَرْتُ قَوْلَ الشَّاعِرِ وَأَنَا أَنْظُرُ، إِلَى وَجْهِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَسْتَسْقِي، فَمَا يَنْزِلُ حَتَّى يَجِيشَ كُلُّ مِيزَابٍ‏.‏ وَأَبْيَضَ يُسْتَسْقَى الْغَمَامُ بِوَجْهِهِ ثِمَالَ الْيَتَامَى عِصْمَةً لِلأَرَامِلِ وَهْوَ قَوْلُ أَبِي طَالِبٍ‏.‏

Амр ибн Али бизга айтди: Абу Қутайба бизга айтди: Абдурраҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Динор бизга айтди, отасидан: У деди: Мен Ибн Умарни Абу Толибнинг шеърини мисол келтираётганини эшитдим: ‹Юзи билан булутдан сув (ёмғир) сўраладиган бир оқ (юзли зот), етимларнинг суянгани, беваларнинг ҳимояси›. Умар ибн Ҳамза деди: Салим бизга айтди, отасидан: ‹Баъзан мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг юзига — ёмғир сўраб (истисқо қилаётган)да — қараб туриб, шоирнинг сўзини эслар эдим: у зот (минбардан) тушмасларидан олдин ҳар бир новдон (тарнов) тўлиб оқар эди: ‹Юзи билан булутдан сув сўраладиган бир оқ (юзли зот), етимларнинг суянгани, беваларнинг ҳимояси›. Бу Абу Толибнинг сўзидир›.