حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عَلِيٍّ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو قُتَيْبَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ دِينَارٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ عُمَرَ، يَتَمَثَّلُ بِشِعْرِ أَبِي طَالِبٍ وَأَبْيَضَ يُسْتَسْقَى الْغَمَامُ بِوَجْهِهِ ثِمَالُ الْيَتَامَى عِصْمَةٌ لِلأَرَامِلِ وَقَالَ عُمَرُ بْنُ حَمْزَةَ حَدَّثَنَا سَالِمٌ، عَنْ أَبِيهِ، رُبَّمَا ذَكَرْتُ قَوْلَ الشَّاعِرِ وَأَنَا أَنْظُرُ، إِلَى وَجْهِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَسْتَسْقِي، فَمَا يَنْزِلُ حَتَّى يَجِيشَ كُلُّ مِيزَابٍ. وَأَبْيَضَ يُسْتَسْقَى الْغَمَامُ بِوَجْهِهِ ثِمَالَ الْيَتَامَى عِصْمَةً لِلأَرَامِلِ وَهْوَ قَوْلُ أَبِي طَالِبٍ.
Амр ибн Али бизга айтди: Абу Қутайба бизга айтди: Абдурраҳмон ибн Абдуллаҳ ибн Динор бизга айтди, отасидан: У деди: Мен Ибн Умарни Абу Толибнинг шеърини мисол келтираётганини эшитдим: ‹Юзи билан булутдан сув сўраладиган бир оқ (юзли зот), етимларнинг суянгани, беваларнинг ҳимояси›. Умар ибн Ҳамза деди: Салим бизга айтди, отасидан: ‹Баъзан мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг юзига — ёмғир сўраб (истисқо қилаётган)да — қараб туриб, шоирнинг сўзини эслар эдим: у зот (минбардан) тушмасларидан олдин ҳар бир тарнов тўлиб оқар эди: ‹Юзи билан булутдан сув сўраладиган бир оқ (юзли зот), етимларнинг суянгани, беваларнинг ҳимояси›. Бу Абу Толибнинг сўзидир›.