حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ الأَنْصَارِيُّ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الْمُثَنَّى، عَنْ ثُمَامَةَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَنَسٍ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ ـ رضى الله عنه ـ كَانَ إِذَا قَحَطُوا اسْتَسْقَى بِالْعَبَّاسِ بْنِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ فَقَالَ اللَّهُمَّ إِنَّا كُنَّا نَتَوَسَّلُ إِلَيْكَ بِنَبِيِّنَا فَتَسْقِينَا وَإِنَّا نَتَوَسَّلُ إِلَيْكَ بِعَمِّ نَبِيِّنَا فَاسْقِنَا. قَالَ فَيُسْقَوْنَ.
Ҳасан ибн Муҳаммад бизга айтди: Муҳаммад ибн Абдуллаҳ Ансорий бизга айтди: Отам Абдуллаҳ ибн Мусанно менга айтди, Сумома ибн Абдуллаҳ ибн Анасдан, у Анасдан: Умар ибн Хаттоб розияллаҳу анҳу қаҳатчилик бўлса, Аббос ибн Абдулмутталиб (василаси) билан ёмғир сўраб: ‹Аллаҳим, биз Набиймиз (василаси) билан Сенга тавассул (яқинлашиш) қилар эдик, Сен бизга сув (ёмғир) берар эдинг. Энди биз Набиймизнинг амакиси (василаси) билан Сенга тавассул қиламиз, бизга сув бер› дер эди. У (рови) деди: Шунда уларга ёмғир ёғдирилар эди.