باب الزَّكَاةِ عَلَى الأَقَارِبِ
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ إِسْحَاقَ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي طَلْحَةَ، أَنَّهُ سَمِعَ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ ـ رضى الله عنه ـ يَقُولُ كَانَ أَبُو طَلْحَةَ أَكْثَرَ الأَنْصَارِ بِالْمَدِينَةِ مَالاً مِنْ نَخْلٍ، وَكَانَ أَحَبَّ أَمْوَالِهِ إِلَيْهِ بَيْرُحَاءَ وَكَانَتْ مُسْتَقْبِلَةَ الْمَسْجِدِ، وَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَدْخُلُهَا وَيَشْرَبُ مِنْ مَاءٍ فِيهَا طَيِّبٍ قَالَ أَنَسٌ فَلَمَّا أُنْزِلَتْ هَذِهِ الآيَةُ {لَنْ تَنَالُوا الْبِرَّ حَتَّى تُنْفِقُوا مِمَّا تُحِبُّونَ} قَامَ أَبُو طَلْحَةَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ. إِنَّ اللَّهَ تَبَارَكَ وَتَعَالَى يَقُولُ {لَنْ تَنَالُوا الْبِرَّ حَتَّى تُنْفِقُوا مِمَّا تُحِبُّونَ} وَإِنَّ أَحَبَّ أَمْوَالِي إِلَىَّ بَيْرُحَاءَ، وَإِنَّهَا صَدَقَةٌ لِلَّهِ أَرْجُو بِرَّهَا وَذُخْرَهَا عِنْدَ اللَّهِ، فَضَعْهَا يَا رَسُولَ اللَّهِ حَيْثُ أَرَاكَ اللَّهُ. قَالَ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " بَخْ، ذَلِكَ مَالٌ رَابِحٌ، ذَلِكَ مَالٌ رَابِحٌ، وَقَدْ سَمِعْتُ مَا قُلْتَ وَإِنِّي أَرَى أَنْ تَجْعَلَهَا فِي الأَقْرَبِينَ ". فَقَالَ أَبُو طَلْحَةَ أَفْعَلُ يَا رَسُولَ اللَّهِ. فَقَسَمَهَا أَبُو طَلْحَةَ فِي أَقَارِبِهِ وَبَنِي عَمِّهِ. تَابَعَهُ رَوْحٌ. وَقَالَ يَحْيَى بْنُ يَحْيَى وَإِسْمَاعِيلُ عَنْ مَالِكٍ رَايِحٌ.
Абдуллаҳ ибн Юсуф бизга айтди: Молик бизга хабар берди, Ишоқ ибн Абдуллаҳ ибн Абу Талҳадан: У Анас ибн Молик розияллаҳу анҳуни шундай деганини эшитди: Абу Талҳа Мадинада Ансорнинг хурмозор (жиҳат)дан энг кўп молли(бой)и эди. Молларидан унга энг севимлиси Байруҳо (боғи) эди, у масжиднинг рўпарасида эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унга кирар ва ундаги тотли сувдан ичар эди. Анас деди: ‹‹Севган нарсангиздан инфоқ қилмагунингизча, ҳеч яхшиликка ета олмайсиз›› ояти нозил бўлганида, Абу Талҳа Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга (қараб) туриб: ‹Ё Расулуллаҳ, албатта Аллаҳ таборак ва таоло: ‹Севган нарсангиздан инфоқ қилмагунингизча, ҳеч яхшиликка ета олмайсиз› дейди. Менинг молларимдан энг севимлиси Байруҳодир, у Аллаҳ учун садақадир, мен унинг яхшилигини ва Аллаҳ ҳузуридаги захирасини умид қиламан. Уни, ё Расулуллаҳ, Аллаҳ сенга кўрсатган жойга қўй› деди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Бах! Бу — фойдали мол, бу — фойдали мол. Мен сен айтган нарсани эшитдим, мен уни қариндошларингга беришингни (маслаҳат) кўраман» дедилар. Абу Талҳа: ‹(Шундай) қиламан, ё Расулуллаҳ› деди. Абу Талҳа уни қариндошлари ва амаки болалари орасида тақсимлади. Унга Равҳ мутобаат қилди. Яҳё ибн Яҳё ва Исмоил Моликдан: ‹ройиҳ (фойдали)› деди.
حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي مَرْيَمَ، أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي زَيْدٌ، عَنْ عِيَاضِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ ـ رضى الله عنه ـ خَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي أَضْحًى أَوْ فِطْرٍ إِلَى الْمُصَلَّى ثُمَّ انْصَرَفَ فَوَعَظَ النَّاسَ وَأَمَرَهُمْ بِالصَّدَقَةِ فَقَالَ " أَيُّهَا النَّاسُ تَصَدَّقُوا ". فَمَرَّ عَلَى النِّسَاءِ فَقَالَ " يَا مَعْشَرَ النِّسَاءِ تَصَدَّقْنَ، فَإِنِّي رَأَيْتُكُنَّ أَكْثَرَ أَهْلِ النَّارِ ". فَقُلْنَ وَبِمَ ذَلِكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ قَالَ " تُكْثِرْنَ اللَّعْنَ وَتَكْفُرْنَ الْعَشِيرَ، مَا رَأَيْتُ مِنْ نَاقِصَاتِ عَقْلٍ وَدِينٍ أَذْهَبَ لِلُبِّ الرَّجُلِ الْحَازِمِ مِنْ إِحْدَاكُنَّ يَا مَعْشَرَ النِّسَاءِ ". ثُمَّ انْصَرَفَ فَلَمَّا صَارَ إِلَى مَنْزِلِهِ جَاءَتْ زَيْنَبُ امْرَأَةُ ابْنِ مَسْعُودٍ تَسْتَأْذِنُ عَلَيْهِ فَقِيلَ يَا رَسُولَ اللَّهِ هَذِهِ زَيْنَبُ فَقَالَ " أَىُّ الزَّيَانِبِ ". فَقِيلَ امْرَأَةُ ابْنِ مَسْعُودٍ. قَالَ " نَعَمِ ائْذَنُوا لَهَا ". فَأُذِنَ لَهَا قَالَتْ يَا نَبِيَّ اللَّهِ إِنَّكَ أَمَرْتَ الْيَوْمَ بِالصَّدَقَةِ، وَكَانَ عِنْدِي حُلِيٌّ لِي، فَأَرَدْتُ أَنْ أَتَصَدَّقَ بِهِ، فَزَعَمَ ابْنُ مَسْعُودٍ أَنَّهُ وَوَلَدَهُ أَحَقُّ مَنْ تَصَدَّقْتُ بِهِ عَلَيْهِمْ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " صَدَقَ ابْنُ مَسْعُودٍ، زَوْجُكِ وَوَلَدُكِ أَحَقُّ مَنْ تَصَدَّقْتِ بِهِ عَلَيْهِمْ ".
Ибн Абу Марям бизга айтди: Муҳаммад ибн Жаъфар бизга хабар берди: Зайд менга хабар берди, Иёз ибн Абдуллаҳдан, у Абу Саъид Худрий розияллаҳу анҳудан: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қурбон ёки фитр (ийди)да мусаллога чиқди, сўнг қайтди ва одамларга ваъз қилди, уларни садақага буюрди ва: «Эй одамлар, тасаддуқ қилинг» дедилар. Сўнг аёллар (ёни)дан ўтиб: «Эй аёллар жамоаси, садақа қилинг, чунки мен сизларни дўзах аҳлининг кўпчилиги (бўлганини) кўрдим» дедилар. Улар: ‹Нега шундай, ё Расулуллаҳ?› дедилар. У зот: «Сизлар лаънатни кўпайтирасиз ва эрни (унинг яхшилигини) инкор қиласиз. Мен ақл ва Дийни ноқис бўлганлардан — сизлардан бирингиздек — оқил (уқувли) эркакнинг ақлини оладиганини (кетказадиганини) кўрмадим, эй аёллар жамоаси» дедилар. Сўнг қайтди. У зот ўз манзилига етганида, Ибн Масъуднинг хотини Зайнаб унинг ҳузурига изн сўраб келди. ‹Ё Расулуллаҳ, бу — Зайнаб› дейилди. У зот: «Қайси Зайнаб?» дедилар. ‹Ибн Масъуднинг хотини› дейилди. У зот: «Ҳа, унга изн беринглар» дедилар. Унга изн берилди. У: ‹Ё Набияллаҳ, сен бугун садақага буюрдинг, менинг ҳузуримда тақинчоқ(зеб-зийнат)им бор эди, мен уни садақа қилмоқчи бўлдим. Ибн Масъуд эса ўзи ва фарзанди мен садақа қиладиганларнинг энг ҳақлиси деб даъво қилди› деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Ибн Масъуд рост айтди, эринг ва фарзандинг сен садақа қиладиганларнинг энг ҳақлисидир» дедилар.