باب الرَّمَلِ فِي الْحَجِّ وَالْعُمْرَةِ
حَدَّثَنِي مُحَمَّدٌ، حَدَّثَنَا سُرَيْجُ بْنُ النُّعْمَانِ، حَدَّثَنَا فُلَيْحٌ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ سَعَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم ثَلاَثَةَ أَشْوَاطٍ وَمَشَى أَرْبَعَةً فِي الْحَجِّ وَالْعُمْرَةِ. تَابَعَهُ اللَّيْثُ قَالَ حَدَّثَنِي كَثِيرُ بْنُ فَرْقَدٍ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم.
Муҳаммад менга айтди: Сурайж ибн Нуъмон бизга айтди: Фулайҳ бизга айтди, Нофиъдан, у Ибн Умар розияллаҳу анҳумадан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳаж ва умрада уч шавтни саъй қилди (югурди) ва тўрт(шавтни) (оддий) юрди. Унга Лайс мутобаат қилди: У деди: Касир ибн Фарқад менга айтди, Нофиъдан, у Ибн Умар розияллаҳу анҳумадан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан.
حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ أَبِي مَرْيَمَ، أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي زَيْدُ بْنُ أَسْلَمَ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ لِلرُّكْنِ أَمَا وَاللَّهِ إِنِّي لأَعْلَمُ أَنَّكَ حَجَرٌ لاَ تَضُرُّ وَلاَ تَنْفَعُ، وَلَوْلاَ أَنِّي رَأَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم اسْتَلَمَكَ مَا اسْتَلَمْتُكَ. فَاسْتَلَمَهُ، ثُمَّ قَالَ فَمَا لَنَا وَلِلرَّمَلِ إِنَّمَا كُنَّا رَاءَيْنَا بِهِ الْمُشْرِكِينَ، وَقَدْ أَهْلَكَهُمُ اللَّهُ. ثُمَّ قَالَ شَىْءٌ صَنَعَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَلاَ نُحِبُّ أَنْ نَتْرُكَهُ.
Саъид ибн Абу Марям бизга айтди: Муҳаммад ибн Жаъфар бизга хабар берди: Зайд ибн Аслам менга хабар берди, отасидан: Умар ибн Хаттоб розияллаҳу анҳу Рукн(Ҳажарул-Асвад)га: ‹Аллаҳга қасамки, мен албатта биламан-ки, сен бир тошсан, на зарар берасан, на фойда. Агар мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни сени истилом қилаётганини кўрмаганимда, мен сени истилом қилмас эдим› деди. Сўнг уни истилом қилди, сўнг: ‹Бизга рамалдан нима (фойда)? Биз уни фақат мушрикларга (куч) кўрсатиш учун қилган эдик, Аллаҳ эса уларни ҳалок қилди› деди. Сўнг: ‹(Лекин у) Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам қилган бир нарса, биз уни тарк қилишни ёқтирмаймиз› деди.
حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ مَا تَرَكْتُ اسْتِلاَمَ هَذَيْنِ الرُّكْنَيْنِ فِي شِدَّةٍ وَلاَ رَخَاءٍ، مُنْذُ رَأَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَسْتَلِمُهُمَا. قُلْتُ لِنَافِعٍ أَكَانَ ابْنُ عُمَرَ يَمْشِي بَيْنَ الرُّكْنَيْنِ قَالَ إِنَّمَا كَانَ يَمْشِي لِيَكُونَ أَيْسَرَ لاِسْتِلاَمِهِ.
Мусаддад бизга айтди: Яҳё бизга айтди, Убайдуллаҳдан, у Нофиъдан, у Ибн Умар розияллаҳу анҳумадан: У деди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни бу икки рукнни истилом қилаётганини кўргандан бери, қийинчиликда ҳам, осойишталикда ҳам уларни истилом қилишни тарк қилмадим. Мен Нофиъга: ‹Ибн Умар икки рукн орасида (оддий) юрар эдими?› дедим. У: ‹У фақат — истилом қилиши осонроқ бўлиши учун — (секин) юрар эди› деди.