باب يَفْعَلُ فِي الْعُمْرَةِ مَا يَفْعَلُ فِي الْحَجِّ
حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، حَدَّثَنَا هَمَّامٌ، حَدَّثَنَا عَطَاءٌ، قَالَ حَدَّثَنِي صَفْوَانُ بْنُ يَعْلَى بْنِ أُمَيَّةَ يَعْنِي، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّ رَجُلاً، أَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ بِالْجِعْرَانَةِ وَعَلَيْهِ جُبَّةٌ وَعَلَيْهِ أَثَرُ الْخَلُوقِ أَوْ قَالَ صُفْرَةٍ فَقَالَ كَيْفَ تَأْمُرُنِي أَنْ أَصْنَعَ فِي عُمْرَتِي فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، فَسُتِرَ بِثَوْبٍ وَوَدِدْتُ أَنِّي قَدْ رَأَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ أُنْزِلَ عَلَيْهِ الْوَحْىُ. فَقَالَ عُمَرُ تَعَالَ أَيَسُرُّكَ أَنْ تَنْظُرَ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ أَنْزَلَ اللَّهُ الْوَحْىَ قُلْتُ نَعَمْ. فَرَفَعَ طَرَفَ الثَّوْبِ، فَنَظَرْتُ إِلَيْهِ لَهُ غَطِيطٌ وَأَحْسِبُهُ قَالَ كَغَطِيطِ الْبَكْرِ. فَلَمَّا سُرِّيَ عَنْهُ قَالَ " أَيْنَ السَّائِلُ عَنِ الْعُمْرَةِ اخْلَعْ عَنْكَ الْجُبَّةَ وَاغْسِلْ أَثَرَ الْخَلُوقِ عَنْكَ، وَأَنْقِ الصُّفْرَةَ، وَاصْنَعْ فِي عُمْرَتِكَ كَمَا تَصْنَعُ فِي حَجِّكِ ".
Абу Нуъайм бизга айтди: Ҳаммом бизга айтди: Ато бизга айтди: У деди: Сафвон ибн Яъло ибн Умайя менга отасидан айтди: Бир киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга — у зот Жиъронада (турган) пайтида — келди, унинг устида жубба (кийим) бор эди ва унда халуқ (хушбўй) изи — ёки: сариқ (бўёқ) изи — бор эди. У: ‹Умрамда қандай қилишни буюрасиз?› деди. Шунда Аллаҳ Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга (ваҳий) нозил қилди, у зот бир кийим билан тўсилди. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни — унга ваҳий нозил бўлган пайтда — кўришни жуда истар эдим. Умар: ‹Кел, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга — унга Аллаҳ ваҳий нозил қилган пайтда — қарашни хоҳлайсанми?› деди. Мен: ‹Ҳа› дедим. У кийимнинг чеккасини кўтарди, мен у зотга қарадим, у зотда хириллаш бор эди — уни: ‹ёш туянинг хириллашидек› деди деб ўйлайман. У зотдан (ваҳий ҳолати) кўтарилгач, у зот: «Умра ҳақида сўраган (киши) қани? Жуббани устингдан еч, ўзингдан халуқ (хушбўй) изини юв, сариқни тозала, ва умрангда ҳажингда қиладиган каби қил» дедилар.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّهُ قَالَ قُلْتُ لِعَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَنَا يَوْمَئِذٍ حَدِيثُ السِّنِّ أَرَأَيْتِ قَوْلَ اللَّهِ تَبَارَكَ وَتَعَالَى {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ فَمَنْ حَجَّ الْبَيْتَ أَوِ اعْتَمَرَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ يَطَّوَّفَ بِهِمَا} فَلاَ أُرَى عَلَى أَحَدٍ شَيْئًا أَنْ لاَ يَطَّوَّفَ بِهِمَا. فَقَالَتْ عَائِشَةُ كَلاَّ، لَوْ كَانَتْ كَمَا تَقُولُ كَانَتْ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ لاَ يَطَّوَّفَ بِهِمَا. إِنَّمَا أُنْزِلَتْ هَذِهِ الآيَةُ فِي الأَنْصَارِ كَانُوا يُهِلُّونَ لِمَنَاةَ، وَكَانَتْ مَنَاةُ حَذْوَ قُدَيْدٍ، وَكَانُوا يَتَحَرَّجُونَ أَنْ يَطُوفُوا بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ، فَلَمَّا جَاءَ الإِسْلاَمُ سَأَلُوا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَنْ ذَلِكَ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنَّ الصَّفَا وَالْمَرْوَةَ مِنْ شَعَائِرِ اللَّهِ فَمَنْ حَجَّ الْبَيْتَ أَوِ اعْتَمَرَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْهِ أَنْ يَطَّوَّفَ بِهِمَا}. زَادَ سُفْيَانُ وَأَبُو مُعَاوِيَةَ عَنْ هِشَامٍ مَا أَتَمَّ اللَّهُ حَجَّ امْرِئٍ وَلاَ عُمْرَتَهُ لَمْ يَطُفْ بَيْنَ الصَّفَا وَالْمَرْوَةِ.
Абдуллаҳ ибн Юсуф бизга айтди: Молик бизга хабар берди, Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан: У деди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси Оиша розияллаҳу анҳога — мен ўша пайтда ёш эдим — : ‹Аллаҳнинг таборак ва таолонинг сўзи — ‹‹Албатта Сафо ва Марва Аллаҳнинг белгиларидандир. Ким Байтни ҳаж қилса ёки умра қилса, у иккисини тавоф қилишда унга гуноҳ йўқ›› — ҳақида нима дейсиз? Мен бирор кишига у иккисини тавоф қилмасликда бирор нарса (гуноҳ) деб кўрмайман› дедим. Оиша: ‹Йўқ (ундай эмас)! Агар сен айтгандек бўлганида, ‹у иккисини тавоф қилмасликда унга гуноҳ йўқ› бўлар эди. Бу оят фақат Ансор ҳақида нозил бўлган. Улар Манотга (деб) талбия айтар эди, Манот Қудайд рўпарасида эди. Улар Сафо ва Марва орасида тавоф қилишдан қийналар (гуноҳ деб билар) эди. Ислом келгач, улар Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан бу ҳақда сўради. Шунда Аллаҳ таоло: ‹‹Албатта Сафо ва Марва Аллаҳнинг белгиларидандир. Ким Байтни ҳаж қилса ёки умра қилса, у иккисини тавоф қилишда унга гуноҳ йўқ›› (оятини) нозил қилди› деди. Суфён ва Абу Муовия Ҳишомдан зиёда қилди: ‹Аллаҳ Сафо ва Марва орасида тавоф қилмаган кишининг ҳажини ҳам, умрасини ҳам тўлиқ қилмади (яъни саъй вожиб)›.