Қарз ва қарзларда кафиллик

Kafolat kitobi · 2 ҳадис

باب الْكَفَالَةِ فِي الْقَرْضِ وَالدُّيُونِ بِالأَبْدَانِ وَغَيْرِهَا

وَقَالَ أَبُو الزِّنَادِ عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ حَمْزَةَ بْنِ عَمْرٍو الأَسْلَمِيِّ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّ عُمَرَ ـ رضى الله عنه ـ بَعَثَهُ مُصَدِّقًا، فَوَقَعَ رَجُلٌ عَلَى جَارِيَةِ امْرَأَتِهِ، فَأَخَذَ حَمْزَةُ مِنَ الرَّجُلِ كَفِيلاً حَتَّى قَدِمَ عَلَى عُمَرَ، وَكَانَ عُمَرُ قَدْ جَلَدَهُ مِائَةَ جَلْدَةٍ، فَصَدَّقَهُمْ، وَعَذَرَهُ بِالْجَهَالَةِ‏.‏ وَقَالَ جَرِيرٌ وَالأَشْعَثُ لِعَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ فِي الْمُرْتَدِّينَ اسْتَتِبْهُمْ، وَكَفِّلْهُمْ‏.‏ فَتَابُوا وَكَفَلَهُمْ عَشَائِرُهُمْ‏.‏ وَقَالَ حَمَّادٌ إِذَا تَكَفَّلَ بِنَفْسٍ فَمَاتَ فَلاَ شَىْءَ عَلَيْهِ‏.‏ وَقَالَ الْحَكَمُ يَضْمَنُ‏.‏

Абуззинод Муҳаммад ибн Ҳамза ибн Амр Асламийдан, у отасидан (ривоят қилди): Умар (розияллаҳу анҳу) уни (закот) йиғувчи қилиб юборди. Бир киши хотининнг чўриси билан (зино) қилди. Ҳамза у кишидан — токи Умар(нинг) олдига боргунча — бир кафил (зомин) олди. Умар уни (аввал) юз дарра урган эди. Сўнг уларни (гувоҳларни) тасдиқлади ва уни жаҳолат (билмаслик) билан узрли қилди. Жарир ва Ашъас Абдуллаҳ ибн Масъудга муртадлар ҳақида: Уларни тавбага чақир ва уларга кафил ол, дедилар. Улар тавба қилди ва уларга қабилалари кафил бўлди. Ҳаммод деди: Агар бир киши (бошқа) бир жонга (шахсга) кафил бўлиб, у ўлса, унга ҳеч нарса (масъулият) йўқ. Ҳакам деди: У зомин бўлади (тўлайди).

قَالَ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ وَقَالَ اللَّيْثُ حَدَّثَنِي جَعْفَرُ بْنُ رَبِيعَةَ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ هُرْمُزَ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏ "‏ أَنَّهُ ذَكَرَ رَجُلاً مِنْ بَنِي إِسْرَائِيلَ سَأَلَ بَعْضَ بَنِي إِسْرَائِيلَ أَنْ يُسْلِفَهُ أَلْفَ دِينَارٍ، فَقَالَ ائْتِنِي بِالشُّهَدَاءِ أُشْهِدُهُمْ‏.‏ فَقَالَ كَفَى بِاللَّهِ شَهِيدًا‏.‏ قَالَ فَأْتِنِي بِالْكَفِيلِ‏.‏ قَالَ كَفَى بِاللَّهِ كَفِيلاً‏.‏ قَالَ صَدَقْتَ‏.‏ فَدَفَعَهَا إِلَيْهِ إِلَى أَجَلٍ مُسَمًّى، فَخَرَجَ فِي الْبَحْرِ، فَقَضَى حَاجَتَهُ، ثُمَّ الْتَمَسَ مَرْكَبًا يَرْكَبُهَا، يَقْدَمُ عَلَيْهِ لِلأَجَلِ الَّذِي أَجَّلَهُ، فَلَمْ يَجِدْ مَرْكَبًا، فَأَخَذَ خَشَبَةً، فَنَقَرَهَا فَأَدْخَلَ فِيهَا أَلْفَ دِينَارٍ، وَصَحِيفَةً مِنْهُ إِلَى صَاحِبِهِ، ثُمَّ زَجَّجَ مَوْضِعَهَا، ثُمَّ أَتَى بِهَا إِلَى الْبَحْرِ، فَقَالَ اللَّهُمَّ إِنَّكَ تَعْلَمُ أَنِّي كُنْتُ تَسَلَّفْتُ فُلاَنًا أَلْفَ دِينَارٍ، فَسَأَلَنِي كَفِيلاً، فَقُلْتُ كَفَى بِاللَّهِ كَفِيلاً، فَرَضِيَ بِكَ، وَسَأَلَنِي شَهِيدًا، فَقُلْتُ كَفَى بِاللَّهِ شَهِيدًا، فَرَضِيَ بِكَ، وَأَنِّي جَهَدْتُ أَنْ أَجِدَ مَرْكَبًا، أَبْعَثُ إِلَيْهِ الَّذِي لَهُ فَلَمْ أَقْدِرْ، وَإِنِّي أَسْتَوْدِعُكَهَا‏.‏ فَرَمَى بِهَا فِي الْبَحْرِ حَتَّى وَلَجَتْ فِيهِ، ثُمَّ انْصَرَفَ، وَهْوَ فِي ذَلِكَ يَلْتَمِسُ مَرْكَبًا، يَخْرُجُ إِلَى بَلَدِهِ، فَخَرَجَ الرَّجُلُ الَّذِي كَانَ أَسْلَفَهُ، يَنْظُرُ لَعَلَّ مَرْكَبًا قَدْ جَاءَ بِمَالِهِ، فَإِذَا بِالْخَشَبَةِ الَّتِي فِيهَا الْمَالُ، فَأَخَذَهَا لأَهْلِهِ حَطَبًا، فَلَمَّا نَشَرَهَا وَجَدَ الْمَالَ وَالصَّحِيفَةَ، ثُمَّ قَدِمَ الَّذِي كَانَ أَسْلَفَهُ، فَأَتَى بِالأَلْفِ دِينَارٍ، فَقَالَ وَاللَّهِ مَا زِلْتُ جَاهِدًا فِي طَلَبِ مَرْكَبٍ لآتِيَكَ بِمَالِكَ، فَمَا وَجَدْتُ مَرْكَبًا قَبْلَ الَّذِي أَتَيْتُ فِيهِ‏.‏ قَالَ هَلْ كُنْتَ بَعَثْتَ إِلَىَّ بِشَىْءٍ قَالَ أُخْبِرُكَ أَنِّي لَمْ أَجِدْ مَرْكَبًا قَبْلَ الَّذِي جِئْتُ فِيهِ‏.‏ قَالَ فَإِنَّ اللَّهَ قَدْ أَدَّى عَنْكَ الَّذِي بَعَثْتَ فِي الْخَشَبَةِ فَانْصَرِفْ بِالأَلْفِ الدِّينَارِ رَاشِدًا ‏"‏‏.‏

Абу Абдуллаҳ деди: Лайс деди: Менга Жаъфар ибн Робиъа ривоят қилди, у Абдурроҳман ибн Ҳурмуздан, у Абу Ҳурайрадан (розияллаҳу анҳу), у Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан: «У Бани Исроилдан бир кишини зикр қилди, у Бани Исроилдан бировидан ўзига минг динор салаф (қарз) беришини сўради. У: Менга гувоҳларни келтир, мен уларни гувоҳ қилай, деди. У: Гувоҳ сифатида Аллаҳ кифоя, деди. У: Менга кафилни келтир, деди. У: Кафил сифатида Аллаҳ кифоя, деди. У: Тўғри айтдинг, деди ва уни (пулни) белгиланган муддатга унга топширди. У денгизга чиқди (саёҳат қилди), ҳожатини адо этди, сўнг ўзини олиб қайтар бир кема излади, токи унга белгиланган муддатга етиб борсин. Лекин кема топмади. У бир ёғоч олиб, уни ўиб (ковлаб), унга минг динор ва ўзидан эгасига бир хат солди, сўнг унинг ўрнини зичлаб беркитди. Сўнг уни денгизга олиб келиб деди: Аллаҳим, Сен биласанки, мен фалончидан минг динор салаф олган эдим, у мендан кафил сўради, мен: Кафил сифатида Аллаҳ кифоя, дедим, у Сенга рози бўлди. У мендан гувоҳ сўради, мен: Гувоҳ сифатида Аллаҳ кифоя, дедим, у Сенга рози бўлди. Мен унга ҳақини юбориш учун кема топишга уриндим, лекин қодир бўлмадим. Мен уни Сенга топшираман (омонат қўяман). У уни денгизга отди, токи у (сувга) кириб кетди. Сўнг қайтди, ва у шу ҳолда (ўз) юртига чиқувчи кема излар эди. Унга салаф берган киши — балки бир кема унинг моли билан келгандир деб — қараб чиқди, шу пайт моли бўлган ёғочни (кўрди) ва уни аҳли учун ўтин қилиб олди. Уни арра билан тилганида, мол ва хатни топди. Сўнг унга салаф берган киши келиб, минг динорни келтирди ва деди: Аллаҳга қасамки, мен сенга молингни келтириш учун кема излаб ҳаракат қилавердим, лекин мен келган (кема)дан олдин кема топмадим. У деди: Сен менга бирор нарса юборганмидинг? У деди: Сенга айтяпман, мен келган (кема)дан олдин кема топмадим. У деди: Аллаҳ сен ёғочда юборган нарсани сен томондан адо этди. Сен минг динор билан тўғри (хайрли) қайтавер».