حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ أَبِي بَكْرٍ، حَدَّثَنَا فُضَيْلُ بْنُ سُلَيْمَانَ، عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي قَتَادَةَ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّهُ خَرَجَ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَتَخَلَّفَ أَبُو قَتَادَةَ مَعَ بَعْضِ أَصْحَابِهِ وَهُمْ مُحْرِمُونَ وَهْوَ غَيْرُ مُحْرِمٍ، فَرَأَوْا حِمَارًا وَحْشِيًّا قَبْلَ أَنْ يَرَاهُ، فَلَمَّا رَأَوْهُ تَرَكُوهُ حَتَّى رَآهُ أَبُو قَتَادَةَ، فَرَكِبَ فَرَسًا لَهُ يُقَالُ لَهُ الْجَرَادَةُ، فَسَأَلَهُمْ أَنْ يُنَاوِلُوهُ سَوْطَهُ فَأَبَوْا، فَتَنَاوَلَهُ فَحَمَلَ فَعَقَرَهُ، ثُمَّ أَكَلَ فَأَكَلُوا، فَنَدِمُوا فَلَمَّا أَدْرَكُوهُ قَالَ " هَلْ مَعَكُمْ مِنْهُ شَىْءٌ ". قَالَ مَعَنَا رِجْلُهُ، فَأَخَذَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَأَكَلَهَا.
Муҳаммад ибн Абу Бакр бизга айтди, Фузайл ибн Сулаймон бизга айтди, Абу Ҳозимдан, Абдуллаҳ ибн Абу Қатодадан, отасидан: У Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан (сафарга) чиқди, Абу Қатода баъзи саҳобалар билан ортда қолди, улар иҳромда эдилар, у эса иҳромда эмас эди. Улар бир ёввойи эшакни (Абу Қатода) кўришидан олдин кўрдилар, лекин кўрганларида (иҳромда бўлгани учун) уни қолдирдилар, токи Абу Қатода уни кўрди. У Жарада деб аталувчи отига минди ва улардан қамчисини беришларини сўради, улар рад қилдилар. Шунда ўзи (қамчини) олди, ҳужум қилиб уни найза билан уриб йиқитди, сўнг еди, улар ҳам едилар. Кейин улар (иҳромдалигини эслаб) пушаймон бўлдилар. Унга (Набийга) етганларида у деди: «Сизларда ундан бирор нарса борми?». У: «Бизда унинг оёғи бор», деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уни олиб еди.
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ جَعْفَرٍ، حَدَّثَنَا مَعْنُ بْنُ عِيسَى، حَدَّثَنَا أُبَىُّ بْنُ عَبَّاسِ بْنِ سَهْلٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ جَدِّهِ، قَالَ كَانَ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي حَائِطِنَا فَرَسٌ يُقَالُ لَهُ اللُّحَيْفُ. قَالَ أَبُو عَبْد اللَّهِ وَقَالَ بَعْضُهُمُ اللُّخَيْفُ
Али ибн Абдуллаҳ ибн Жаъфар бизга айтди, Маън ибн Исо бизга айтди, Убайй ибн Аббос ибн Саҳл бизга айтди, отасидан, бобосидан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг бизнинг боғимизда Луҳайф деб аталувчи оти бор эди. Абу Абдуллаҳ деди: Баъзилар уни Лухайф дедилар.
حَدَّثَنِي إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، سَمِعَ يَحْيَى بْنَ آدَمَ، حَدَّثَنَا أَبُو الأَحْوَصِ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مَيْمُونٍ، عَنْ مُعَاذٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنْتُ رِدْفَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم عَلَى حِمَارٍ يُقَالُ لَهُ عُفَيْرٌ، فَقَالَ " يَا مُعَاذُ، هَلْ تَدْرِي حَقَّ اللَّهِ عَلَى عِبَادِهِ وَمَا حَقُّ الْعِبَادِ عَلَى اللَّهِ ". قُلْتُ اللَّهُ وَرَسُولُهُ أَعْلَمُ. قَالَ " فَإِنَّ حَقَّ اللَّهِ عَلَى الْعِبَادِ أَنْ يَعْبُدُوهُ وَلاَ يُشْرِكُوا بِهِ شَيْئًا، وَحَقَّ الْعِبَادِ عَلَى اللَّهِ أَنْ لاَ يُعَذِّبَ مَنْ لاَ يُشْرِكُ بِهِ شَيْئًا ". فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ، أَفَلاَ أُبَشِّرُ بِهِ النَّاسَ قَالَ " لاَ تُبَشِّرْهُمْ فَيَتَّكِلُوا ".
Исъҳоқ ибн Иброҳим менга айтди, у Яҳё ибн Одамдан эшитди, Абул-Аҳвас бизга айтди, Абу Исъҳоқдан, Амр ибн Маймундан, Муоз розияллаҳу анҳудан, у деди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ортидан Уфайр деб аталувчи эшакка мингашган эдим, у деди: «Эй Муоз, Аллаҳнинг бандалари устидаги ҳаққи нима эканини ва бандаларнинг Аллаҳ устидаги ҳаққи нима эканини биласанми?». Мен: «Аллаҳ ва Унинг Расули яхшироқ билади», дедим. У деди: «Аллаҳнинг бандалар устидаги ҳаққи — улар Унга ибодат қилишлари ва Унга ҳеч нарсани шерик қилмасликларидир; бандаларнинг Аллаҳ устидаги ҳаққи — У Унга ҳеч нарсани шерик қилмаган кишини азобламаслигидир». Мен: «Эй Расулуллаҳ, бу билан одамларни хушхабарламайми?», дедим. У: «Уларни хушхабарлама, тагин (фақат шунга) суяниб қолмасинлар», деди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا غُنْدَرٌ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، سَمِعْتُ قَتَادَةَ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كَانَ فَزَعٌ بِالْمَدِينَةِ، فَاسْتَعَارَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَرَسًا لَنَا يُقَالُ لَهُ مَنْدُوبٌ. فَقَالَ " مَا رَأَيْنَا مِنْ فَزَعٍ، وَإِنْ وَجَدْنَاهُ لَبَحْرًا ".
Муҳаммад ибн Башшор бизга айтди, Ғундар бизга айтди, Шуъба бизга айтди, Қатодадан эшитдим, Анас ибн Молик розияллаҳу анҳудан, у деди: Мадинада бир ваҳима (хавф) бўлди, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бизнинг Мандуб деб аталувчи отимизни қарзга олди (миниб чиқди). Сўнг деди: «Биз ҳеч қандай ваҳима кўрмадик, лекин биз уни (отни) денгиздек (чопқир) топдик».