حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ يُوسُفَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ التَّيْمِيِّ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي ذَرٍّ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لأَبِي ذَرٍّ حِينَ غَرَبَتِ الشَّمْسُ " تَدْرِي أَيْنَ تَذْهَبُ ". قُلْتُ اللَّهُ وَرَسُولُهُ أَعْلَمُ. قَالَ " فَإِنَّهَا تَذْهَبُ حَتَّى تَسْجُدَ تَحْتَ الْعَرْشِ، فَتَسْتَأْذِنَ فَيُؤْذَنَ لَهَا، وَيُوشِكُ أَنْ تَسْجُدَ فَلاَ يُقْبَلَ مِنْهَا، وَتَسْتَأْذِنَ فَلاَ يُؤْذَنَ لَهَا، يُقَالُ لَهَا ارْجِعِي مِنْ حَيْثُ جِئْتِ. فَتَطْلُعُ مِنْ مَغْرِبِهَا، فَذَلِكَ قَوْلُهُ تَعَالَى {وَالشَّمْسُ تَجْرِي لِمُسْتَقَرٍّ لَهَا ذَلِكَ تَقْدِيرُ الْعَزِيزِ الْعَلِيمِ }".
Муҳаммад ибн Юсуф бизга айтди, Суфён бизга айтди, Аъмашдан, Иброҳим Таймийдан, отасидан, Абу Зарр розияллаҳу анҳудан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Абу Заррга қуёш ботганида: «Биласанми, у (қуёш) қаерга кетади?», деди. Мен: «Аллаҳ ва Унинг Расули яхшироқ билади», дедим. У: «Албатта, у кетади, токи Арш остида сажда қилади, сўнг (қайтишга) изн сўрайди, унга изн берилади. Яқиндаки, у сажда қилади, лекин ундан (саждаси) қабул қилинмайди; ва изн сўрайди, лекин унга изн берилмайди; унга: ‹Келган томонингга қайт›, дейилади. Шунда у ўзининг ғарбидан чиқади. Мана шу — Аллаҳ таолонинг: ‹Қуёш ўзининг қароргоҳи (белгиланган жойи) сари юради; бу — Азиз, Алийм (Зот)нинг тақдиридир› деган сўзидир», деди.
حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ الْمُخْتَارِ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ الدَّانَاجُ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو سَلَمَةَ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " الشَّمْسُ وَالْقَمَرُ مُكَوَّرَانِ يَوْمَ الْقِيَامَةِ ".
Мусаддад бизга айтди, Абдулазиз ибнул-Мухтор бизга айтди, Абдуллаҳ Донож бизга айтди, у деди: Абу Салама ибн Абдураҳмон менга айтди, Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Қуёш ва ой қиёмат куни (нури сўниб) ўраб қўйилади (юмалоқланади)».
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرٌو، أَنَّ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ الْقَاسِمِ، حَدَّثَهُ عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّهُ كَانَ يُخْبِرُ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِنَّ الشَّمْسَ وَالْقَمَرَ لاَ يَخْسِفَانِ لِمَوْتِ أَحَدٍ وَلاَ لِحَيَاتِهِ، وَلَكِنَّهُمَا آيَتَانِ مِنْ آيَاتِ اللَّهِ، فَإِذَا رَأَيْتُمُوهُمَا فَصَلُّوا ".
Яҳё ибн Сулаймон бизга айтди, у деди: Ибн Ваҳб менга айтди, у деди: Амр менга хабар бердики, Абдураҳмон ибнул-Қосим унга отасидан айтди, Абдуллаҳ ибн Умар розияллаҳу анҳумодан: У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан хабар берар эди, у деди: «Албатта, қуёш ва ой бирор кишининг ўлими ёки ҳаёти учун тутилмайди; лекин улар иккиси Аллаҳнинг оятларидан икки оятдир. Бас, уларни (тутилганини) кўрсангиз, намоз ўқинглар».
حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ أَبِي أُوَيْسٍ، قَالَ حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ زَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ الشَّمْسَ وَالْقَمَرَ آيَتَانِ مِنْ آيَاتِ اللَّهِ، لاَ يَخْسِفَانِ لِمَوْتِ أَحَدٍ وَلاَ لِحَيَاتِهِ، فَإِذَا رَأَيْتُمْ ذَلِكَ فَاذْكُرُوا اللَّهَ ".
Исмоил ибн Абу Увайс бизга айтди, у деди: Молик менга айтди, Зайд ибн Асламдан, Ато ибн Ясордан, Абдуллаҳ ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Албатта, қуёш ва ой Аллаҳнинг оятларидан икки оятдир; бирор кишининг ўлими ёки ҳаёти учун тутилмайди. Бас, буни кўрсангиз, Аллаҳни зикр қилинглар».
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُرْوَةُ، أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ أَخْبَرَتْهُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَوْمَ خَسَفَتِ الشَّمْسُ قَامَ فَكَبَّرَ وَقَرَأَ قِرَاءَةً طَوِيلَةً، ثُمَّ رَكَعَ رُكُوعًا طَوِيلاً ثُمَّ رَفَعَ رَأْسَهُ فَقَالَ " سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ " وَقَامَ كَمَا هُوَ، فَقَرَأَ قِرَاءَةً طَوِيلَةً وَهْىَ أَدْنَى مِنَ الْقِرَاءَةِ الأُولَى، ثُمَّ رَكَعَ رُكُوعًا طَوِيلاً وَهْىَ أَدْنَى مِنَ الرَّكْعَةِ الأُولَى، ثُمَّ سَجَدَ سُجُودًا طَوِيلاً، ثُمَّ فَعَلَ فِي الرَّكْعَةِ الآخِرَةِ مِثْلَ ذَلِكَ، ثُمَّ سَلَّمَ وَقَدْ تَجَلَّتِ الشَّمْسُ، فَخَطَبَ النَّاسَ، فَقَالَ فِي كُسُوفِ الشَّمْسِ وَالْقَمَرِ " إِنَّهُمَا آيَتَانِ مِنْ آيَاتِ اللَّهِ، لاَ يَخْسِفَانِ لِمَوْتِ أَحَدٍ، وَلاَ لِحَيَاتِهِ، فَإِذَا رَأَيْتُمُوهُمَا فَافْزَعُوا إِلَى الصَّلاَةِ ".
Яҳё ибн Букайр бизга айтди, Лайс бизга айтди, Уқайлдан, Ибн Шиҳобдан, у деди: Урва менга хабар бердики, Оиша розияллаҳу анҳо унга хабар бердики, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам қуёш тутилган куни туриб, такбир айтди ва узун қироат қилди, сўнг узун руку қилди, кейин бошини кўтариб: «Самиаллаҳу лиман ҳамидаҳ», деди ва ўша ҳолатда (тик) турди, узун қироат қилди — у биринчи қироатдан камроқ эди; сўнг узун руку қилди — у биринчи рукудан камроқ эди; кейин узун сажда қилди. Сўнг охирги ракатда ҳам худди шундай қилди. Кейин салом берди, қуёш аллақачон очилган (ёришган) эди. Сўнг одамларга хутба қилиб, қуёш ва ой тутилиши ҳақида деди: «Албатта, улар иккиси Аллаҳнинг оятларидан икки оятдир; бирор кишининг ўлими ёки ҳаёти учун тутилмайди. Бас, уларни кўрсангиз, намозга шошилинглар».
حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ إِسْمَاعِيلَ، قَالَ حَدَّثَنِي قَيْسٌ، عَنْ أَبِي مَسْعُودٍ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " الشَّمْسُ وَالْقَمَرُ لاَ يَنْكَسِفَانِ لِمَوْتِ أَحَدٍ وَلاَ لِحَيَاتِهِ، وَلَكِنَّهُمَا آيَتَانِ مِنْ آيَاتِ اللَّهِ، فَإِذَا رَأَيْتُمُوهُمَا فَصَلُّوا ".
Муҳаммад ибнул-Мусанно менга айтди, Яҳё бизга айтди, Исмоилдан, у деди: Қайс менга айтди, Абу Масъуд розияллаҳу анҳудан, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан, у деди: «Қуёш ва ой бирор кишининг ўлими ёки ҳаёти учун тутилмайди; лекин улар иккиси Аллаҳнинг оятларидан икки оятдир. Бас, уларни кўрсангиз, намоз ўқинглар».