Овозингизни Пайғамбар овозидан кўтарманг

Payg'ambarning Qur'an tafsiri · 2 ҳадис

باب ‏ {‏لاَ تَرْفَعُوا أَصْوَاتَكُمْ فَوْقَ صَوْتِ النَّبِيِّ‏} ‏ الآيَةَ

حَدَّثَنَا يَسَرَةُ بْنُ صَفْوَانَ بْنِ جَمِيلٍ اللَّخْمِيُّ، حَدَّثَنَا نَافِعُ بْنُ عُمَرَ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، قَالَ كَادَ الْخَيِّرَانِ أَنْ يَهْلِكَا ـ أَبَا بَكْرٍ وَعُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ رَفَعَا أَصْوَاتَهُمَا عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حِينَ قَدِمَ عَلَيْهِ رَكْبُ بَنِي تَمِيمٍ، فَأَشَارَ أَحَدُهُمَا بِالأَقْرَعِ بْنِ حَابِسٍ أَخِي بَنِي مُجَاشِعٍ، وَأَشَارَ الآخَرُ بِرَجُلٍ آخَرَ ـ قَالَ نَافِعٌ لاَ أَحْفَظُ اسْمَهُ ـ فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ لِعُمَرَ مَا أَرَدْتَ إِلاَّ خِلاَفِي‏.‏ قَالَ مَا أَرَدْتُ خِلاَفَكَ‏.‏ فَارْتَفَعَتْ أَصْوَاتُهُمَا فِي ذَلِكَ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ ‏{‏يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا لاَ تَرْفَعُوا أَصْوَاتَكُمْ‏}‏ الآيَةَ‏.‏ قَالَ ابْنُ الزُّبَيْرِ فَمَا كَانَ عُمَرُ يُسْمِعُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَعْدَ هَذِهِ الآيَةِ حَتَّى يَسْتَفْهِمَهُ‏.‏ وَلَمْ يَذْكُرْ ذَلِكَ عَنْ أَبِيهِ، يَعْنِي أَبَا بَكْرٍ‏.‏

Ясара ибн Сафвон ибн Жамил Лахмий, Нофиъ ибн Умардан, у Ибн Абу Мулайкадан ривоят қилади: Икки яхши (киши) — Абу Бакр ва Умар (розияллаҳу анҳумо) — ҳалок бўлишларига оз қолди: улар Бану Тамим карвони у кишининг олдига келганида Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳузурида овозларини кўтардилар. Улардан бири Ақраъ ибн Ҳобисни — Бану Мужашиънинг биродарини — (бошлиқ қилишни) ишора қилди, бошқаси эса бошқа бир кишини ишора қилди — Нофиъ: Унинг исмини эслай олмайман, деди. Абу Бакр Умарга: Сен менга мухолиф бўлишдан бошқани истамадинг, деди. (Умар): Мен сенга мухолиф бўлишни истамадим, деди. Бу ҳақда овозлари кўтарилди. Шунда Аллаҳ «Эй иймон келтирганлар, овозларингизни... кўтарманглар» оятини нозил қилди. Ибну Зубайр: Шу оятдан кейин Умар Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга (гапни) эшиттирмасди, ҳатто у кишидан қайта сўрашга тўғри келарди, деди. Ва у буни отасидан — яъни Абу Бакрдан — зикр қилмади.

حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا أَزْهَرُ بْنُ سَعْدٍ، أَخْبَرَنَا ابْنُ عَوْنٍ، قَالَ أَنْبَأَنِي مُوسَى بْنُ أَنَسٍ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم افْتَقَدَ ثَابِتَ بْنَ قَيْسٍ فَقَالَ رَجُلٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنَا أَعْلَمُ لَكَ عِلْمَهُ‏.‏ فَأَتَاهُ فَوَجَدَهُ جَالِسًا فِي بَيْتِهِ مُنَكِّسًا رَأْسَهُ فَقَالَ لَهُ مَا شَأْنُكَ‏.‏ فَقَالَ شَرٌّ‏.‏ كَانَ يَرْفَعُ صَوْتَهُ فَوْقَ صَوْتِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَدْ حَبِطَ عَمَلُهُ، وَهْوَ مِنْ أَهْلِ النَّارِ‏.‏ فَأَتَى الرَّجُلُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَأَخْبَرَهُ أَنَّهُ قَالَ كَذَا وَكَذَا ـ فَقَالَ مُوسَى ـ فَرَجَعَ إِلَيْهِ الْمَرَّةَ الآخِرَةَ بِبِشَارَةٍ عَظِيمَةٍ فَقَالَ ‏ "‏ اذْهَبْ إِلَيْهِ فَقُلْ لَهُ إِنَّكَ لَسْتَ مِنْ أَهْلِ النَّارِ، وَلَكِنَّكَ مِنْ أَهْلِ الْجَنَّةِ ‏"‏‏.‏

Али ибн Абдуллаҳ, Азҳар ибн Саъддан, у Ибн Авндан: Менга Мусо ибн Анас Анас ибн Моликдан (розияллаҳу анҳу) хабар берди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Собит ибн Қайсни (йўқлигини сезиб) сўрадилар. Бир киши: Эй Расулуллаҳ, мен сиз учун унинг хабарини билиб келаман, деди. У унинг олдига келиб, уни уйида бошини қуйи солиб ўтирган ҳолда топди. Унга: Сенга нима бўлди? деди. У: Ёмонлик. У овозини Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг овозидан баланд кўтарарди, демак унинг амали беҳуда кетди ва у дўзах аҳлидан, деди. Киши Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келиб, у шундай-шундай деганини хабар берди. Мусо айтди: Шунда у (киши) сўнгги сафар унга улуғ хушхабар билан қайтди. У: «Унинг олдига бор ва унга айт: Сен дўзах аҳлидан эмассан, балки сен жаннат аҳлидансан» дедилар.