حَدَّثَنَا يَسَرَةُ بْنُ صَفْوَانَ بْنِ جَمِيلٍ اللَّخْمِيُّ، حَدَّثَنَا نَافِعُ بْنُ عُمَرَ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، قَالَ كَادَ الْخَيِّرَانِ أَنْ يَهْلِكَا ـ أَبَا بَكْرٍ وَعُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ رَفَعَا أَصْوَاتَهُمَا عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حِينَ قَدِمَ عَلَيْهِ رَكْبُ بَنِي تَمِيمٍ، فَأَشَارَ أَحَدُهُمَا بِالأَقْرَعِ بْنِ حَابِسٍ أَخِي بَنِي مُجَاشِعٍ، وَأَشَارَ الآخَرُ بِرَجُلٍ آخَرَ ـ قَالَ نَافِعٌ لاَ أَحْفَظُ اسْمَهُ ـ فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ لِعُمَرَ مَا أَرَدْتَ إِلاَّ خِلاَفِي. قَالَ مَا أَرَدْتُ خِلاَفَكَ. فَارْتَفَعَتْ أَصْوَاتُهُمَا فِي ذَلِكَ، فَأَنْزَلَ اللَّهُ {يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُوا لاَ تَرْفَعُوا أَصْوَاتَكُمْ} الآيَةَ. قَالَ ابْنُ الزُّبَيْرِ فَمَا كَانَ عُمَرُ يُسْمِعُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَعْدَ هَذِهِ الآيَةِ حَتَّى يَسْتَفْهِمَهُ. وَلَمْ يَذْكُرْ ذَلِكَ عَنْ أَبِيهِ، يَعْنِي أَبَا بَكْرٍ.
Ясара ибн Сафвон ибн Жамил Лахмий, Нофиъ ибн Умардан, у Ибн Абу Мулайкадан ривоят қилади: Икки яхши (киши) — Абу Бакр ва Умар (розияллаҳу анҳумо) — ҳалок бўлишларига оз қолди: улар Бану Тамим карвони у кишининг олдига келганида Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳузурида овозларини кўтардилар. Улардан бири Ақраъ ибн Ҳобисни — Бану Мужашиънинг биродарини — (бошлиқ қилишни) ишора қилди, бошқаси эса бошқа бир кишини ишора қилди — Нофиъ: Унинг исмини эслай олмайман, деди. Абу Бакр Умарга: Сен менга мухолиф бўлишдан бошқани истамадинг, деди. (Умар): Мен сенга мухолиф бўлишни истамадим, деди. Бу ҳақда овозлари кўтарилди. Шунда Аллаҳ «Эй иймон келтирганлар, овозларингизни... кўтарманглар» оятини нозил қилди. Ибну Зубайр: Шу оятдан кейин Умар Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга (гапни) эшиттирмасди, ҳатто у кишидан қайта сўрашга тўғри келарди, деди. Ва у буни отасидан — яъни Абу Бакрдан — зикр қилмади.