حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي الأَسْوَدِ، حَدَّثَنَا حَرَمِيٌّ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " يُلْقَى فِي النَّارِ وَتَقُولُ هَلْ مِنْ مَزِيدٍ. حَتَّى يَضَعَ قَدَمَهُ فَتَقُولُ قَطِ قَطِ ".
Абдуллаҳ ибн Абул Асвад, Ҳарамийдан, у Шуъбадан, у Қатодадан, у Анасдан (розияллаҳу анҳу), у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ривоят қилди: «(Дўзахга одамлар) ташланаверади, у эса: Яна борми? деб туради, то (Аллаҳ) Оёғини қўйгунча. Шунда у: Бас, бас, дейди» дедилар.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مُوسَى الْقَطَّانُ، حَدَّثَنَا أَبُو سُفْيَانَ الْحِمْيَرِيُّ، سَعِيدُ بْنُ يَحْيَى بْنِ مَهْدِيٍّ حَدَّثَنَا عَوْفٌ، عَنْ مُحَمَّدٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، رَفَعَهُ وَأَكْثَرُ مَا كَانَ يُوقِفُهُ أَبُو سُفْيَانَ " يُقَالُ لِجَهَنَّمَ هَلِ امْتَلأْتِ وَتَقُولُ هَلْ مِنْ مَزِيدٍ فَيَضَعُ الرَّبُّ تَبَارَكَ وَتَعَالَى قَدَمَهُ عَلَيْهَا فَتَقُولُ قَطِ قَطِ ".
Муҳаммад ибн Мусо Қаттон, Абу Суфён Ҳимярий Саид ибн Яҳё ибн Маҳдийдан, у Авфдан, у Муҳаммаддан, у Абу Ҳурайрадан ривоят қилади (марфуъ, аммо Абу Суфён кўпинча уни мавқуф қиларди): «Жаҳаннамга: Тўлдингми? дейилади, у эса: Яна борми? дейди. Шунда Робб табарака ва таоло унга Оёғини қўяди, у: Бас, бас, дейди».
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنْ هَمَّامٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، رضى الله عنه قَالَ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " تَحَاجَّتِ الْجَنَّةُ وَالنَّارُ فَقَالَتِ النَّارُ أُوثِرْتُ بِالْمُتَكَبِّرِينَ وَالْمُتَجَبِّرِينَ. وَقَالَتِ الْجَنَّةُ مَا لِي لاَ يَدْخُلُنِي إِلاَّ ضُعَفَاءُ النَّاسِ وَسَقَطُهُمْ. قَالَ اللَّهُ تَبَارَكَ وَتَعَالَى لِلْجَنَّةِ أَنْتِ رَحْمَتِي أَرْحَمُ بِكِ مَنْ أَشَاءُ مِنْ عِبَادِي. وَقَالَ لِلنَّارِ إِنَّمَا أَنْتِ عَذَابٌ أُعَذِّبُ بِكِ مَنْ أَشَاءُ مِنْ عِبَادِي. وَلِكُلِّ وَاحِدَةٍ مِنْهُمَا مِلْؤُهَا، فَأَمَّا النَّارُ فَلاَ تَمْتَلِئُ حَتَّى يَضَعَ رِجْلَهُ فَتَقُولُ قَطٍ قَطٍ قَطٍ. فَهُنَالِكَ تَمْتَلِئُ وَيُزْوَى بَعْضُهَا إِلَى بَعْضٍ، وَلاَ يَظْلِمُ اللَّهُ ـ عَزَّ وَجَلَّ ـ مِنْ خَلْقِهِ أَحَدًا، وَأَمَّا الْجَنَّةُ فَإِنَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ يُنْشِئُ لَهَا خَلْقًا ".
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад, Абдураззоқдан, у Маъмардан, у Ҳаммомдан, у Абу Ҳурайрадан (розияллаҳу анҳу) ривоят қилади: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Жаннат билан дўзах баҳслашди. Дўзах: Менга кибрланувчилар ва зўравонлар афзал кўрилди (берилди), деди. Жаннат эса: Менга нега фақат одамларнинг заифлари ва паст (эътиборсиз)лари киради? деди. Аллаҳ табарака ва таоло жаннатга: Сен Менинг раҳматимсан, сен билан бандаларимдан хоҳлаганимга раҳм қиламан, деди. Дўзахга эса: Сен фақат Менинг азобимсан, сен билан бандаларимдан хоҳлаганимни азоблайман, деди. Уларнинг ҳар бири учун ўз тўласи (тўлиши) бор. Дўзах эса (Аллаҳ) Оёғини қўймагунча тўлмайди, шунда у: Бас, бас, бас, дейди. Мана ўшанда у тўлади ва бир қисми бошқа қисмига қисилади. Аллаҳ азза ва жалла хилқатидан бирортасига зулм қилмайди. Жаннатга эса Аллаҳ азза ва жалла (янги) хилқат яратади» дедилар.