Вафот этиб хотин қолдирганлар ҳақида

Taloq kitobi · 2 ҳадис

بَابُ: {وَالَّذِينَ يُتَوَفَّوْنَ مِنْكُمْ وَيَذَرُونَ أَزْوَاجًا} إِلَى قَوْلِهِ: {بِمَا تَعْمَلُونَ خَبِيرٌ}

حَدَّثَنِي إِسْحَاقُ بْنُ مَنْصُورٍ، أَخْبَرَنَا رَوْحُ بْنُ عُبَادَةَ، حَدَّثَنَا شِبْلٌ، عَنِ ابْنِ أَبِي نَجِيحٍ، عَنْ مُجَاهِدٍ، ‏{‏وَالَّذِينَ يُتَوَفَّوْنَ مِنْكُمْ وَيَذَرُونَ أَزْوَاجًا‏}‏ قَالَ كَانَتْ هَذِهِ الْعِدَّةُ تَعْتَدُّ عِنْدَ أَهْلِ زَوْجِهَا وَاجِبًا، فَأَنْزَلَ اللَّهُ ‏{‏وَالَّذِينَ يُتَوَفَّوْنَ مِنْكُمْ وَيَذَرُونَ أَزْوَاجًا وَصِيَّةً لأَزْوَاجِهِمْ مَتَاعًا إِلَى الْحَوْلِ غَيْرَ إِخْرَاجٍ فَإِنْ خَرَجْنَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْكُمْ فِيمَا فَعَلْنَ فِي أَنْفُسِهِنَّ مِنْ مَعْرُوفٍ‏}‏ قَالَ جَعَلَ اللَّهُ لَهَا تَمَامَ السَّنَةِ سَبْعَةَ أَشْهُرٍ وَعِشْرِينَ لَيْلَةً وَصِيَّةً إِنْ شَاءَتْ سَكَنَتْ فِي وَصِيَّتِهَا، وَإِنْ شَاءَتْ خَرَجَتْ، وَهْوَ قَوْلُ اللَّهِ تَعَالَى ‏{‏غَيْرَ إِخْرَاجٍ فَإِنْ خَرَجْنَ فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْكُمْ‏}‏ فَالْعِدَّةُ كَمَا هِيَ، وَاجِبٌ عَلَيْهَا، زَعَمَ ذَلِكَ عَنْ مُجَاهِدٍ‏.‏ وَقَالَ عَطَاءٌ قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ نَسَخَتْ هَذِهِ الآيَةُ عِدَّتَهَا عِنْدَ أَهْلِهَا، فَتَعْتَدُّ حَيْثُ شَاءَتْ، وَقَوْلُ اللَّهِ تَعَالَى ‏{‏غَيْرَ إِخْرَاجٍ‏}‏‏.‏ وَقَالَ عَطَاءٌ إِنْ شَاءَتِ اعْتَدَّتْ عِنْدَ أَهْلِهَا، وَسَكَنَتْ فِي وَصِيَّتِهَا، وَإِنْ شَاءَتْ خَرَجَتْ لِقَوْلِ اللَّهِ ‏{‏فَلاَ جُنَاحَ عَلَيْكُمْ فِيمَا فَعَلْنَ‏}‏‏.‏ قَالَ عَطَاءٌ ثُمَّ جَاءَ الْمِيرَاثُ فَنَسَخَ السُّكْنَى، فَتَعْتَدُّ حَيْثُ شَاءَتْ، وَلاَ سُكْنَى لَهَا‏.‏

Ишоқ ибн Мансур, Равҳ ибн Убодадан, у Шиблдан, у Ибн Абу Нажиҳдан, у Мужоҳиддан ривоят қилади: «Сизлардан вафот этиб, хотинларини қолдириб кетганлар» (ояти ҳақида): У: Бу идда эри аҳлининг ҳузурида (ўтказилиши) вожиб эди. Сўнг Аллаҳ «Сизлардан вафот этиб, хотинларини қолдириб кетганлар — хотинлари учун (уйдан) чиқарилмай, бир йилгача фойдаланишни (таъминлашни) васият (қилсинлар); агар (ўзлари) чиқиб кетса, улар ўз жонлари ҳақида маъруф (жоиз) иш қилганларида, сизларга гуноҳ йўқ» (оятини) нозил қилди. У: Аллаҳ унга бир йилнинг тўласи — етти ой йигирма кунини васият (сифатида) қилди; агар хоҳласа, васиятида (уйида) яшаб турар, агар хоҳласа, чиқиб кетар — бу Аллаҳ таолонинг «чиқарилмай; агар чиқсалар, сизларга гуноҳ йўқ» деган сўзидир. Идда эса ўз ҳолича унга вожиб, деди — буни Мужоҳиддан даъво қилди. Ато: Ибн Аббос: Бу оят унинг аҳли ҳузурида (ўтказадиган) иддасини насх қилди (бекор қилди), энди у хоҳлаган жойида идда ўтказади, деди ва Аллаҳ таолонинг «чиқарилмай» деган сўзи (ҳам шунда), деди. Ато: Агар хоҳласа, аҳли ҳузурида идда ўтказар ва васиятида (уйда) яшар, агар хоҳласа, чиқиб кетар — Аллаҳнинг «улар қилган ишда сизларга гуноҳ йўқ» деган сўзи сабабли, деди. Ато: Сўнг мерос (ояти) келиб, (уйда) яшашни (вожиб бўлишини) насх қилди, энди у хоҳлаган жойида идда ўтказади, унга (вожиб) яшаш жойи йўқ, деди.

حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ كَثِيرٍ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي بَكْرِ بْنِ عَمْرِو بْنِ حَزْمٍ، حَدَّثَنِي حُمَيْدُ بْنُ نَافِعٍ، عَنْ زَيْنَبَ ابْنَةِ أُمِّ سَلَمَةَ، عَنْ أُمِّ حَبِيبَةَ ابْنَةِ أَبِي سُفْيَانَ، لَمَّا جَاءَهَا نَعِيُّ أَبِيهَا دَعَتْ بِطِيبٍ، فَمَسَحَتْ ذِرَاعَيْهَا وَقَالَتْ مَا لِي بِالطِّيبِ مِنْ حَاجَةٍ‏.‏ لَوْلاَ أَنِّي سَمِعْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ ‏ "‏ لاَ يَحِلُّ لاِمْرَأَةٍ تُؤْمِنُ بِاللَّهِ وَالْيَوْمِ الآخِرِ تُحِدُّ عَلَى مَيِّتٍ فَوْقَ ثَلاَثٍ، إِلاَّ عَلَى زَوْجٍ أَرْبَعَةَ أَشْهُرٍ وَعَشْرًا ‏"‏‏.‏

Мўминлар онаси Умму Ҳабиба Абу Суфён бинти Абу Суфён: Отаси (вафоти) хабари келганида, атир сўраб, билакларини суртди ва: Менга атирдан эҳтиёж йўқ, фақат мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг: «Аллаҳга ва охират кунига иймон келтирган аёлга бир ўлик учун уч (кун)дан ортиқ ҳидод (мотам) тутиши ҳалол эмас, фақат эри учун тўрт ой ўн кун (мотам тутади)» деганларини эшитганим (учун, шу суннатни билдираман), деди.