Ҳузайфа (ривоят қилди): Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: "Сиздан олдингилардан бир киши ўз амалидан (нажот тўғрисида) ёмон гумон қиларди (қўрқарди). Оиласига: Мен ўлсам, мени олиб, иссиқ кунда денгизга сочинглар (кулимни) деди. Улар шундай қилдилар. Аллаҳ уни (яна) тўплади ва деди: Сени қилган ишингга нима ундади? У: Фақат Сендан қўрқишимъ деди. Шунда (Аллаҳ) уни мағфират қилди."
حَدَّثَنَا مُوسَى، حَدَّثَنَا مُعْتَمِرٌ، سَمِعْتُ أَبِي، حَدَّثَنَا قَتَادَةُ، عَنْ عُقْبَةَ بْنِ عَبْدِ الْغَافِرِ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ ـ رضى الله عنه ـ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم "ذَكَرَ رَجُلاً فِيمَنْ كَانَ سَلَفَ أَوْ قَبْلَكُمْ آتَاهُ اللَّهُ مَالاً وَوَلَدًا ـ يَعْنِي أَعْطَاهُ قَالَ ـ فَلَمَّا حُضِرَ قَالَ لِبَنِيهِ أَىَّ أَبٍ كُنْتُ قَالُوا خَيْرَ أَبٍ. قَالَ فَإِنَّهُ لَمْ يَبْتَئِرْ عِنْدَ اللَّهِ خَيْرًا ـ فَسَّرَهَا قَتَادَةُ لَمْ يَدَّخِرْ ـ وَإِنْ يَقْدَمْ عَلَى اللَّهِ يُعَذِّبْهُ فَانْظُرُوا، فَإِذَا مُتُّ فَأَحْرِقُونِي، حَتَّى إِذَا صِرْتُ فَحْمًا فَاسْحَقُونِي ـ أَوْ قَالَ فَاسْهَكُونِي ـ ثُمَّ إِذَا كَانَ رِيحٌ عَاصِفٌ فَأَذْرُونِي فِيهَا. فَأَخَذَ مَوَاثِيقَهُمْ عَلَى ذَلِكَ وَرَبِّي فَفَعَلُوا فَقَالَ اللَّهُ كُنْ. فَإِذَا رَجُلٌ قَائِمٌ، ثُمَّ قَالَ أَىْ عَبْدِي مَا حَمَلَكَ عَلَى مَا فَعَلْتَ قَالَ مَخَافَتُكَ ـ أَوْ فَرَقٌ مِنْكَ ـ فَمَا تَلاَفَاهُ أَنْ رَحِمَهُ اللَّهُ ". فَحَدَّثْتُ أَبَا عُثْمَانَ فَقَالَ سَمِعْتُ سَلْمَانَ غَيْرَ أَنَّهُ زَادَ فَأَذْرُونِي فِي الْبَحْرِ. أَوْ كَمَا حَدَّثَ. وَقَالَ مُعَاذٌ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ قَتَادَةَ، سَمِعْتُ عُقْبَةَ، سَمِعْتُ أَبَا سَعِيدٍ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم.
Абу Саъид (розияллаҳу анҳу) (ривоят қилди): Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сизлардан олдин ўтган бир кишини зикр қилдилар — Аллаҳ унга мол ва фарзанд берган эди. Ўлим етганда ўғилларига: "Мен сизларга қандай ота бўлдим?" деди. Улар: "Энг яхши ота" дедилар. Деди: "Лекин у Аллаҳ ҳузурига бирор яхшилик (савоб) жамғармаган эди (Қатода буни жамғармадиъ деб изоҳлади); агар Аллаҳ ҳузурига борса, уни азоблайди. Бас қаранглар: мен ўлсам, мени ёндиринглар, кўмирга айланганимда, мени янчиб (кукун қилиб), кейин кучли шамол бўлганда, мени шамолда учиринглар." Роббимга қасамки, у улардан шу ҳақда аҳд олди, улар шундай қилдилар. Аллаҳ: "Бўл" деди — бирдан бир киши тик турди. Кейин (Аллаҳ): "Эй бандам, сени қилган ишингга нима ундади?" деди. У: "Сендан қўрқишим" деди. Шунда Аллаҳ уни раҳм қилишдан бошқа нарса билан жазоламади (яъни раҳм қилди). (Салмондан ривоятда: мени денгизда учирингларъ деб қўшимча бор.)