حَدَّثَنَا عُبَيْدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي حُمَيْدٍ السَّاعِدِيِّ، قَالَ اسْتَعْمَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم رَجُلاً عَلَى صَدَقَاتِ بَنِي سُلَيْمٍ يُدْعَى ابْنَ اللُّتَبِيَّةِ، فَلَمَّا جَاءَ حَاسَبَهُ قَالَ هَذَا مَالُكُمْ وَهَذَا هَدِيَّةٌ. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " فَهَلاَّ جَلَسْتَ فِي بَيْتِ أَبِيكَ وَأُمِّكَ، حَتَّى تَأْتِيَكَ هَدِيَّتُكَ إِنْ كُنْتَ صَادِقًا ". ثُمَّ خَطَبَنَا فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ، فَإِنِّي أَسْتَعْمِلُ الرَّجُلَ مِنْكُمْ عَلَى الْعَمَلِ مِمَّا وَلاَّنِي اللَّهُ، فَيَأْتِي فَيَقُولُ هَذَا مَالُكُمْ وَهَذَا هَدِيَّةٌ أُهْدِيَتْ لِي. أَفَلاَ جَلَسَ فِي بَيْتِ أَبِيهِ وَأُمِّهِ حَتَّى تَأْتِيَهُ هَدِيَّتُهُ، وَاللَّهِ لاَ يَأْخُذُ أَحَدٌ مِنْكُمْ شَيْئًا بِغَيْرِ حَقِّهِ، إِلاَّ لَقِيَ اللَّهَ يَحْمِلُهُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ، فَلأَعْرِفَنَّ أَحَدًا مِنْكُمْ لَقِيَ اللَّهَ يَحْمِلُ بَعِيرًا لَهُ رُغَاءٌ، أَوْ بَقَرَةً لَهَا خُوَارٌ، أَوْ شَاةً تَيْعَرُ ". ثُمَّ رَفَعَ يَدَهُ حَتَّى رُئِيَ بَيَاضُ إِبْطِهِ يَقُولُ " اللَّهُمَّ هَلْ بَلَّغْتُ ". بَصْرَ عَيْنِي وَسَمْعَ أُذُنِي.
Абу Ҳумайд ас-Соидий айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Бану Сулаймнинг садақаларига Ибн ал-Лутбия деган бир кишини ишлатди. У келганда, (Набий) уни ҳисоб қилди. У: "Бу — сизнинг молингиз, бу эса ҳадя (қилинди)" деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Агар рост бўлсанг, отанг ва онангнинг уйида ўтириб, ҳадянг сенга келгунига (кутмадингми)?" деди. Кейин бизга хутба қилди, Аллаҳга ҳамд-сано айтди, сўнг: "Аммо баъд: мен сиздан бир кишини Аллаҳ менга вакил қилган ишга ишлатаман, у келиб: «Бу сизнинг молингиз, бу эса менга ҳадя қилинди» дейди. Отаси ва онасининг уйида ўтириб, ҳадяси унга келгунига (кутмадими?). Валлаҳи, сиздан ҳеч ким бирор нарсани ҳақсиз олмайди, магар қиёмат кунида Аллаҳга уни кўтарган ҳолда йўлиқмаса. Албатта мен сиздан бирингизни Аллаҳга — бўкираётган туяни, ёки маъраётган сигирни, ёки маъраётган қўйни кўтарган ҳолда йўлиққанини танийман." Кейин қўлини кўтарди, то қўлтиғининг оқлиги кўрилгунча, ва: "Аллаҳумма, етказдимми?" дер эди — (Абу Ҳумайд): "Буни кўзим кўрди, қулоғим эшитди."
حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ بْنِ مَيْسَرَةَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ الشَّرِيدِ، عَنْ أَبِي رَافِعٍ، قَالَ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " الْجَارُ أَحَقُّ بِصَقَبِهِ ". وَقَالَ بَعْضُ النَّاسِ إِنِ اشْتَرَى دَارًا بِعِشْرِينَ أَلْفَ دِرْهَمٍ، فَلاَ بَأْسَ أَنْ يَحْتَالَ حَتَّى يَشْتَرِيَ الدَّارَ بِعِشْرِينَ أَلْفَ دِرْهَمٍ، وَيَنْقُدَهُ تِسْعَةَ آلاَفِ دِرْهَمٍ وَتِسْعَمِائَةَ دِرْهَمٍ وَتِسْعَةً وَتِسْعِينَ، وَيَنْقُدَهُ دِينَارًا بِمَا بَقِيَ مِنَ الْعِشْرِينَ الأَلْفَ، فَإِنْ طَلَبَ الشَّفِيعُ أَخَذَهَا بِعِشْرِينَ أَلْفَ دِرْهَمٍ، وَإِلاَّ فَلاَ سَبِيلَ لَهُ عَلَى الدَّارِ، فَإِنِ اسْتُحِقَّتِ الدَّارُ، رَجَعَ الْمُشْتَرِي عَلَى الْبَائِعِ بِمَا دَفَعَ إِلَيْهِ، وَهْوَ تِسْعَةُ آلاَفِ دِرْهَمٍ وَتِسْعُمِائَةٍ وَتِسْعَةٌ وَتِسْعُونَ دِرْهَمًا وَدِينَارٌ، لأَنَّ الْبَيْعَ حِينَ اسْتُحِقَّ انْتَقَضَ الصَّرْفُ فِي الدِّينَارِ، فَإِنْ وَجَدَ بِهَذِهِ الدَّارِ عَيْبًا وَلَمْ تُسْتَحَقَّ، فَإِنَّهُ يَرُدُّهَا عَلَيْهِ بِعِشْرِينَ أَلْفَ دِرْهَمٍ. قَالَ فَأَجَازَ هَذَا الْخِدَاعَ بَيْنَ الْمُسْلِمِينَ وَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " لاَ دَاءَ وَلاَ خِبْثَةَ وَلاَ غَائِلَةَ ".
Абу Рафиъ (ривоят қилди): Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: "Қўшни ўз яқинлиги (сақаб)ига ҳақлироқдир." Баъзи одамлар (ҳийла қилувчилар): "Агар (киши) бир уйни йигирма минг дирҳамга сотиб олса, ҳийла қилиши зарари йўқ: уйни йигирма минг дирҳамга сотиб олиб, унга тўққиз минг тўққиз юз тўқсон тўққиз дирҳам нақд бериб, қолган (бир дирҳам) ўрнига бир динор нақд берса — агар шафеъ талаб қилса, уни йигирма минг дирҳамга олади, бўлмаса унга уйга йўл йўқ; агар уй мустаҳақ бўлса (бошқаники чиқса), харидор сотувчига бергани — тўққиз минг тўққиз юз тўқсон тўққиз дирҳам ва бир динорни қайтариб олади, чунки байъ (савдо) мустаҳақ бўлганда динордаги сарф бузилди..." (Бухорий бунга раддия билан) деди: "Бу — мусулмонлар орасида алдовни жоиз қилди, ҳолбуки Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «(Савдода) на (яширин) касаллик, на бузғунлик, на ёмон оқибат (бўлсин)» деган."
حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ سُفْيَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ مَيْسَرَةَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ الشَّرِيدِ، أَنَّ أَبَا رَافِعٍ، سَاوَمَ سَعْدَ بْنَ مَالِكٍ بَيْتًا بِأَرْبَعِمِائَةِ مِثْقَالٍ وَقَالَ لَوْلاَ أَنِّي سَمِعْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " الْجَارُ أَحَقُّ بِصَقَبِهِ ". مَا أَعْطَيْتُكَ.
Амр ибн аш-Шарид (ривоят қилди): Абу Рафиъ Саъд ибн Молик билан бир уйни тўрт юз мисқолга савдолашди ва: "Агар мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни «Қўшни ўз яқинлигига ҳақлироқдир» деганини эшитмаганимда, сенга бермас эдим" деди.