حَدَّثَنَا عُبَيْدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي حُمَيْدٍ السَّاعِدِيِّ، قَالَ اسْتَعْمَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم رَجُلاً عَلَى صَدَقَاتِ بَنِي سُلَيْمٍ يُدْعَى ابْنَ اللُّتَبِيَّةِ، فَلَمَّا جَاءَ حَاسَبَهُ قَالَ هَذَا مَالُكُمْ وَهَذَا هَدِيَّةٌ. فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " فَهَلاَّ جَلَسْتَ فِي بَيْتِ أَبِيكَ وَأُمِّكَ، حَتَّى تَأْتِيَكَ هَدِيَّتُكَ إِنْ كُنْتَ صَادِقًا ". ثُمَّ خَطَبَنَا فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ، فَإِنِّي أَسْتَعْمِلُ الرَّجُلَ مِنْكُمْ عَلَى الْعَمَلِ مِمَّا وَلاَّنِي اللَّهُ، فَيَأْتِي فَيَقُولُ هَذَا مَالُكُمْ وَهَذَا هَدِيَّةٌ أُهْدِيَتْ لِي. أَفَلاَ جَلَسَ فِي بَيْتِ أَبِيهِ وَأُمِّهِ حَتَّى تَأْتِيَهُ هَدِيَّتُهُ، وَاللَّهِ لاَ يَأْخُذُ أَحَدٌ مِنْكُمْ شَيْئًا بِغَيْرِ حَقِّهِ، إِلاَّ لَقِيَ اللَّهَ يَحْمِلُهُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ، فَلأَعْرِفَنَّ أَحَدًا مِنْكُمْ لَقِيَ اللَّهَ يَحْمِلُ بَعِيرًا لَهُ رُغَاءٌ، أَوْ بَقَرَةً لَهَا خُوَارٌ، أَوْ شَاةً تَيْعَرُ ". ثُمَّ رَفَعَ يَدَهُ حَتَّى رُئِيَ بَيَاضُ إِبْطِهِ يَقُولُ " اللَّهُمَّ هَلْ بَلَّغْتُ ". بَصْرَ عَيْنِي وَسَمْعَ أُذُنِي.
Абу Ҳумайд ас-Соидий айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Бану Сулаймнинг садақаларига Ибн ал-Лутбия деган бир кишини ишлатди. У келганда, (Набий) уни ҳисоб қилди. У: "Бу — сизнинг молингиз, бу эса ҳадя (қилинди)" деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Агар рост бўлсанг, отанг ва онангнинг уйида ўтириб, ҳадянг сенга келгунига (кутмадингми)?" деди. Кейин бизга хутба қилди, Аллаҳга ҳамд-сано айтди, сўнг: "Аммо баъд: мен сиздан бир кишини Аллаҳ менга вакил қилган ишга ишлатаман, у келиб: «Бу сизнинг молингиз, бу эса менга ҳадя қилинди» дейди. Отаси ва онасининг уйида ўтириб, ҳадяси унга келгунига (кутмадими?). Валлаҳи, сиздан ҳеч ким бирор нарсани ҳақсиз олмайди, магар қиёмат кунида Аллаҳга уни кўтарган ҳолда йўлиқмаса. Албатта мен сиздан бирингизни Аллаҳга — бўкираётган туяни, ёки маъраётган сигирни, ёки маъраётган қўйни кўтарган ҳолда йўлиққанини танийман." Кейин қўлини кўтарди, то қўлтиғининг оқлиги кўрилгунча, ва: "Аллаҳумма, етказдимми?" дер эди — (Абу Ҳумайд): "Буни кўзим кўрди, қулоғим эшитди."