أَخْبَرَنَا زِيَادُ بْنُ أَيُّوبَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ غُرَابٍ، قَالَ حَدَّثَنَا كَهْمَسُ بْنُ الْحَسَنِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ بُرَيْدَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، أَنَّ فَتَاةً، دَخَلَتْ عَلَيْهَا فَقَالَتْ إِنَّ أَبِي زَوَّجَنِي ابْنَ أَخِيهِ لِيَرْفَعَ بِي خَسِيسَتَهُ وَأَنَا كَارِهَةٌ . قَالَتِ اجْلِسِي حَتَّى يَأْتِيَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَخْبَرَتْهُ فَأَرْسَلَ إِلَى أَبِيهَا فَدَعَاهُ فَجَعَلَ الأَمْرَ إِلَيْهَا فَقَالَتْ يَا رَسُولَ اللَّهِ قَدْ أَجَزْتُ مَا صَنَعَ أَبِي وَلَكِنْ أَرَدْتُ أَنْ أَعْلَمَ أَلِلنِّسَاءِ مِنَ الأَمْرِ شَىْءٌ
Бизга Зиёд ибн Айюб ривоят қилди, у деди: бизга Али ибн Ғуроб ривоят қилди, у деди: бизга Каҳмас ибн ал-Ҳасан ривоят қилди, у Абдуллаҳ ибн Бурайдадан, у Оишадан (ривоят қилдики), бир ёш қиз унинг олдига кириб: «Отам мени ўз амакисининг ўғлига, ўзининг пастлигини (мавқеини) мен орқали кўтариш учун никоҳлаб берди, мен эса (буни) ёқтирмайман,» деди. (Оиша): «Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келгунларича ўтириб тур,» деди. Сўнг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келдилар ва у (Оиша) у зотга (қизнинг гапини) хабар берди. У зот унинг отасига (одам) юбориб, уни чақирдилар ва ишни қизнинг ўзига ҳавола қилдилар. Қиз: «Эй Расулуллаҳ, отам қилган ишни мен ижозат бердим (қабул қилдим), лекин аёллар учун (бу) ишда бирор нарса (ҳуқуқ) бор-йўқлигини билмоқчи эдим,» деди.