Ҳокимсиз ўз ҳаққини қасос билан олган киши

Qasoma, qisos va diyat kitobi · 3 ҳадис

باب مَنِ اقْتَصَّ وَأَخَذَ حَقَّهُ دُونَ السُّلْطَانِ ‏‏

أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، قَالَ حَدَّثَنَا مُعَاذُ بْنُ هِشَامٍ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي، عَنْ قَتَادَةَ، عَنِ النَّضْرِ بْنِ أَنَسٍ، عَنْ بَشِيرِ بْنِ نَهِيكٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏ "‏ مَنِ اطَّلَعَ فِي بَيْتِ قَوْمٍ بِغَيْرِ إِذْنِهِمْ فَفَقَئُوا عَيْنَهُ فَلاَ دِيَةَ لَهُ وَلاَ قِصَاصَ ‏"‏ ‏.‏

Бизга Муҳаммад ибнул-Мусанно хабар бериб, деди: бизга Муоз ибн Ҳишом ривоят қилди, деди: менга отам ривоят қилди, у Қатодадан, у ан-Назр ибн Анасдан, у Башир ибн Наҳикдан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Ким бир қавмнинг уйига уларнинг изнисиз мўраласа, улар эса унинг кўзини чиқариб қўйсалар, унга на дият, на қасос (йўқдир),» дедилар.

أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مَنْصُورٍ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ أَبِي الزِّنَادِ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏"‏ لَوْ أَنَّ امْرَأً اطَّلَعَ عَلَيْكَ بِغَيْرِ إِذْنٍ فَخَذَفْتَهُ فَفَقَأْتَ عَيْنَهُ مَا كَانَ عَلَيْكَ حَرَجٌ ‏"‏ ‏.‏ وَقَالَ مَرَّةً أُخْرَى ‏"‏ جُنَاحٌ ‏"‏ ‏.‏

Бизга Муҳаммад ибн Мансур хабар бериб, деди: бизга Суфён ривоят қилди, у Абуз-Зиноддан, у ал-Аъраждан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Агар бир киши сенга изнсиз мўраласа, сен унга (тошча) отиб, кўзини чиқариб қўйсанг, сенга ҳеч гуноҳ бўлмайди,» дедилар. Ва бошқа марта «ҳеч бир ҳижолат (йўқ)» дедилар.

أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ مُصْعَبٍ، قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُبَارَكِ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ مُحَمَّدٍ، عَنْ صَفْوَانَ بْنِ سُلَيْمٍ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ، أَنَّهُ كَانَ يُصَلِّي فَإِذَا بِابْنٍ لِمَرْوَانَ يَمُرُّ بَيْنَ يَدَيْهِ فَدَرَأَهُ فَلَمْ يَرْجِعْ فَضَرَبَهُ فَخَرَجَ الْغُلاَمُ يَبْكِي حَتَّى أَتَى مَرْوَانَ فَأَخْبَرَهُ فَقَالَ مَرْوَانُ لأَبِي سَعِيدٍ لِمَ ضَرَبْتَ ابْنَ أَخِيكَ قَالَ مَا ضَرَبْتُهُ إِنَّمَا ضَرَبْتُ الشَّيْطَانَ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ ‏ "‏ إِذَا كَانَ أَحَدُكُمْ فِي صَلاَةٍ فَأَرَادَ إِنْسَانٌ يَمُرُّ بَيْنَ يَدَيْهِ فَيَدْرَؤُهُ مَا اسْتَطَاعَ فَإِنْ أَبَى فَلْيُقَاتِلْهُ فَإِنَّهُ شَيْطَانٌ ‏"‏ ‏.‏

Бизга Муҳаммад ибн Мусъаб хабар бериб, деди: бизга Муҳаммад ибнул-Муборак ривоят қилди, деди: бизга Абдулазиз ибн Муҳаммад ривоят қилди, у Сафвон ибн Сулаймдан, у Ато ибн Ясордан, у Абу Саид ал-Худрийдан (ривоят қилдики), у намоз ўқиётган эди, шу пайт Марвоннинг бир ўғли унинг олдидан (тўсиқ орасидан) ўтмоқчи бўлди. У уни қайтарди, лекин (бола) қайтмади, шунда у уни урди. Бола йиғлаб чиқиб, Марвоннинг олдига келди ва унга (бўлган воқеани) айтиб берди. Марвон Абу Саидга: «Нега акангнинг ўғлини урдинг?» деди. У деди: «Мен уни урганим йўқ, мен фақат шайтонни урдим. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Бирингиз намозда бўлганида, бирор инсон унинг олдидан ўтмоқчи бўлса, у (уни) кучи етгунча қайтарсин. Агар (у) бўйин товласа (қайтмаса), уни уриб (қайтариб) турсин, чунки у — шайтондир,› деганларини эшитганман.»