باب الصَّلاَةِ فِي الإِزَارِ
أَخْبَرَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ سَعِيدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنْ سُفْيَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو حَازِمٍ، عَنْ سَهْلِ بْنِ سَعْدٍ، قَالَ كَانَ رِجَالٌ يُصَلُّونَ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَاقِدِينَ أُزْرَهُمْ كَهَيْئَةِ الصِّبْيَانِ فَقِيلَ لِلنِّسَاءِ لاَ تَرْفَعْنَ رُءُوسَكُنَّ حَتَّى يَسْتَوِيَ الرِّجَالُ جُلُوسًا .
Бизга Убайдуллаҳ ибн Саид хабар берди, у деди: бизга Яҳё ривоят қилди, Суфёндан, у деди: менга Абу Ҳозим ривоят қилди, Саҳл ибн Саъддан (ривоят қилиб) деди: «Эркаклар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан, изорларини болаларнинг ҳолатидай (бел-белидан) боғлаб намоз ўқирдилар. Шунда аёлларга: «Эркаклар тўлиқ ўтириб бўлмагунча бошларингизни кўтарманглар,» дейилди.»
أَخْبَرَنَا شُعَيْبُ بْنُ يُوسُفَ، قَالَ حَدَّثَنَا يَزِيدُ بْنُ هَارُونَ، قَالَ أَنْبَأَنَا عَاصِمٌ، عَنْ عَمْرِو بْنِ سَلِمَةَ، قَالَ لَمَّا رَجَعَ قَوْمِي مِنْ عِنْدِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالُوا إِنَّهُ قَالَ " لِيَؤُمَّكُمْ أَكْثَرُكُمْ قِرَاءَةً لِلْقُرْآنِ " . قَالَ فَدَعَوْنِي فَعَلَّمُونِي الرُّكُوعَ وَالسُّجُودَ فَكُنْتُ أُصَلِّي بِهِمْ وَكَانَتْ عَلَىَّ بُرْدَةٌ مَفْتُوقَةٌ فَكَانُوا يَقُولُونَ لأَبِي أَلاَ تُغَطِّي عَنَّا اسْتَ ابْنِكَ .
Бизга Шуъайб ибн Юсуф хабар берди, у деди: бизга Язид ибн Ҳорун ривоят қилди, у деди: бизга Осим хабар берди, Амр ибн Салимадан (ривоят қилди). У деди: «Қачонки қавмим Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдиларидан қайтиб келишганда, улар: «У: «Сизларга Қуръанни энг кўп ўқиганингиз имом бўлсин,» дедилар», дейишди. У деди: шунда мени чақириб, руку ва саждани ўргатишди, мен уларга (имом бўлиб) намоз ўқирдим. Устимда эса йиртилган бир бурда (кийим) бор эди. Улар отамга: «Биздан ўғлингнинг орқасини тўсиб қўймайсанми?» дейишарди.»