أَخْبَرَنَا شُعَيْبُ بْنُ يُوسُفَ، قَالَ حَدَّثَنَا يَزِيدُ بْنُ هَارُونَ، قَالَ أَنْبَأَنَا عَاصِمٌ، عَنْ عَمْرِو بْنِ سَلِمَةَ، قَالَ لَمَّا رَجَعَ قَوْمِي مِنْ عِنْدِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالُوا إِنَّهُ قَالَ " لِيَؤُمَّكُمْ أَكْثَرُكُمْ قِرَاءَةً لِلْقُرْآنِ " . قَالَ فَدَعَوْنِي فَعَلَّمُونِي الرُّكُوعَ وَالسُّجُودَ فَكُنْتُ أُصَلِّي بِهِمْ وَكَانَتْ عَلَىَّ بُرْدَةٌ مَفْتُوقَةٌ فَكَانُوا يَقُولُونَ لأَبِي أَلاَ تُغَطِّي عَنَّا اسْتَ ابْنِكَ .
Бизга Шуъайб ибн Юсуф хабар берди, у деди: бизга Язид ибн Ҳорун ривоят қилди, у деди: бизга Осим хабар берди, Амр ибн Салимадан (ривоят қилди). У деди: «Қачонки қавмим Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдиларидан қайтиб келишганда, улар: «У: «Сизларга Қуръанни энг кўп ўқиганингиз имом бўлсин,» дедилар», дейишди. У деди: шунда мени чақириб, руку ва саждани ўргатишди, мен уларга (имом бўлиб) намоз ўқирдим. Устимда эса йиртилган бир бурда (кийим) бор эди. Улар отамга: «Биздан ўғлингнинг орқасини тўсиб қўймайсанми?» дейишарди.»