حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَهَّابِ بْنُ عَبْدِ الْحَكَمِ الْوَرَّاقُ الْبَغْدَادِيُّ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمٍ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، قَالَ سَافَرْتُ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَبِي بَكْرٍ وَعُمَرَ وَعُثْمَانَ فَكَانُوا يُصَلُّونَ الظُّهْرَ وَالْعَصْرَ رَكْعَتَيْنِ رَكْعَتَيْنِ لاَ يُصَلُّونَ قَبْلَهَا وَلاَ بَعْدَهَا . وَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ لَوْ كُنْتُ مُصَلِّيًا قَبْلَهَا أَوْ بَعْدَهَا لأَتْمَمْتُهَا . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنْ عُمَرَ وَعَلِيٍّ وَابْنِ عَبَّاسٍ وَأَنَسٍ وَعِمْرَانَ بْنِ حُصَيْنٍ وَعَائِشَةَ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ ابْنِ عُمَرَ حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ يَحْيَى بْنِ سُلَيْمٍ مِثْلَ هَذَا . قَالَ مُحَمَّدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ وَقَدْ رُوِيَ هَذَا الْحَدِيثُ عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ عَنْ رَجُلٍ مِنْ آلِ سُرَاقَةَ عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَقَدْ رُوِيَ عَنْ عَطِيَّةَ الْعَوْفِيِّ عَنِ ابْنِ عُمَرَ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم كَانَ يَتَطَوَّعُ فِي السَّفَرِ قَبْلَ الصَّلاَةِ وَبَعْدَهَا . وَقَدْ صَحَّ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ كَانَ يَقْصُرُ فِي السَّفَرِ وَأَبُو بَكْرٍ وَعُمَرُ وَعُثْمَانُ صَدْرًا مِنْ خِلاَفَتِهِ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَكْثَرِ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَصْحَابِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَغَيْرِهِمْ . وَقَدْ رُوِيَ عَنْ عَائِشَةَ أَنَّهَا كَانَتْ تُتِمُّ الصَّلاَةَ فِي السَّفَرِ . وَالْعَمَلُ عَلَى مَا رُوِيَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَصْحَابِهِ وَهُوَ قَوْلُ الشَّافِعِيِّ وَأَحْمَدَ وَإِسْحَاقَ إِلاَّ أَنَّ الشَّافِعِيَّ يَقُولُ التَّقْصِيرُ رُخْصَةٌ لَهُ فِي السَّفَرِ فَإِنْ أَتَمَّ الصَّلاَةَ أَجْزَأَ عَنْهُ .
Бизга Абдул-Ваҳҳоб ибн Абдил-Ҳакам ал-Варроқ ал-Бағдодий ривоят қилди, у деди: бизга Яҳё ибн Сулайм ривоят қилди, Убайдиллаҳдан, у Нофиъдан, у Ибн Умардан (ривоят қилдики), у деди: мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам), Абу Бакр, Умар ва Усмон билан бирга сафар қилдим. Улар Зуҳр ва Асрни икки ракатдан ўқир, ундан олдин ҳам, кейин ҳам (суннат) ўқимас эдилар. Абдуллаҳ (ибн Умар): «Агар мен ундан олдин ёки кейин ўқийдиган бўлганимда, уни тўлиқ ўқиган бўлардим,» деди. У (Абу Исо) деди: бу бобда Умар, Алий, Ибн Аббос, Анас, Имрон ибн Ҳусайн ва Оишадан ҳам (ривоятлар) бор. Абу Исо деди: Ибн Умар ҳадиси ҳасан ғариб ҳадисдир; уни шу каби фақат Яҳё ибн Сулайм ҳадисидан биламиз. Муҳаммад ибн Исмоил (ал-Бухорий) деди: бу ҳадис Убайдиллаҳ ибн Умардан, у Суроқа оиласидан бўлган бир кишидан, у Абдуллаҳ ибн Умардан ҳам ривоят қилинган. Абу Исо деди: Атийя ал-Авфийдан, у Ибн Умардан ривоят қилинишича, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сафарда намоздан олдин ва кейин нафл ўқир эдилар. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан сафарда қаср қилганлари саҳиҳ (йўл билан) келган; Абу Бакр, Умар ва Усмон (ҳам) хилофатининг бошида (шундай қилганлар). Бунга Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) саҳобаларидан ва бошқалардан кўпчилик илм аҳли амал қилади. Оишадан ривоят қилинишича, у сафарда намозни тўлиқ ўқир эди. (Лекин) амал Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ва саҳобаларидан ривоят қилинган нарсага (кўра қаср қилишдир). Бу Шофеий, Аҳмад ва Ишоқнинг сўзидир, фақат Шофеий: «Қаср унга сафарда рухсат (рукҳсат)дир; агар намозни тўлиқ ўқиса, ундан кифоя қилади,» дейди.