حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ دَاوُدَ الْعَتَكِيُّ، حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " الشَّهْرُ تِسْعٌ وَعِشْرُونَ فَلاَ تَصُومُوا حَتَّى تَرَوْهُ وَلاَ تُفْطِرُوا حَتَّى تَرَوْهُ فَإِنْ غُمَّ عَلَيْكُمْ فَاقْدُرُوا لَهُ ثَلاَثِينَ " . قَالَ فَكَانَ ابْنُ عُمَرَ إِذَا كَانَ شَعْبَانُ تِسْعًا وَعِشْرِينَ نُظِرَ لَهُ فَإِنْ رُؤِيَ فَذَاكَ وَإِنْ لَمْ يُرَ وَلَمْ يَحُلْ دُونَ مَنْظَرِهِ سَحَابٌ وَلاَ قَتَرَةٌ أَصْبَحَ مُفْطِرًا فَإِنْ حَالَ دُونَ مَنْظَرِهِ سَحَابٌ أَوْ قَتَرَةٌ أَصْبَحَ صَائِمًا . قَالَ فَكَانَ ابْنُ عُمَرَ يُفْطِرُ مَعَ النَّاسِ وَلاَ يَأْخُذُ بِهَذَا الْحِسَابِ .
Бизга Сулаймон ибн Довуд ал-Атакий ривоят қилди, бизга Ҳаммод ривоят қилди, бизга Айюб ривоят қилди, у Нофиъдан, у Ибн Умардан ривоят қилди. У айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам айтдилар: «Ой йигирма тўққиз (кун)дир. Уни (ҳилолни) кўрмагунингизча рўза тутманг ва уни кўрмагунингизча (рўзани) очманг. Агар (осмон) сизга булутли бўлса, уни ўттиз (кун) деб ҳисобланг». Ривоятчи айтди: Ибн Умар Шаъбон йигирма тўққиз (кун) бўлганида (ҳилолга) қарарди. Агар (ҳилол) кўринса, ўша (кун рўза). Агар кўринмаса ва унинг кўринишига булут ёки чанг тўсқинлик қилмаган бўлса, рўзани очиб (субҳга) чиқарди. Агар унинг кўринишига булут ёки чанг тўсқинлик қилган бўлса, рўза тутган ҳолда (субҳга) чиқарди. Ривоятчи айтди: Ибн Умар одамлар билан бирга рўзани очар ва бу ҳисобни олмас эди.