حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ صَالِحٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، حَدَّثَنَا مُعَاوِيَةُ بْنُ صَالِحٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ قَيْسٍ، عَنْ عَاصِمِ بْنِ حُمَيْدٍ، عَنْ عَوْفِ بْنِ مَالِكٍ الأَشْجَعِيِّ، قَالَ قُمْتُ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لَيْلَةً فَقَامَ فَقَرَأَ سُورَةَ الْبَقَرَةِ لاَ يَمُرُّ بِآيَةِ رَحْمَةٍ إِلاَّ وَقَفَ فَسَأَلَ وَلاَ يَمُرُّ بِآيَةِ عَذَابٍ إِلاَّ وَقَفَ فَتَعَوَّذَ - قَالَ - ثُمَّ رَكَعَ بِقَدْرِ قِيَامِهِ يَقُولُ فِي رُكُوعِهِ " سُبْحَانَ ذِي الْجَبَرُوتِ وَالْمَلَكُوتِ وَالْكِبْرِيَاءِ وَالْعَظَمَةِ " . ثُمَّ سَجَدَ بِقَدْرِ قِيَامِهِ ثُمَّ قَالَ فِي سُجُودِهِ مِثْلَ ذَلِكَ - ثُمَّ قَامَ فَقَرَأَ بِآلِ عِمْرَانَ ثُمَّ قَرَأَ سُورَةً سُورَةً .
Бизга Аҳмад ибн Солиҳ ривоят қилди, бизга ибн Ваҳб ривоят қилди, бизга Муовия ибн Солиҳ Амр ибн Қайсдан, у Осим ибн Ҳумайддан, у Авф ибн Молик Ашжаъийдан ривоят қилди, у деди: Мен бир кечаси Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам билан турдим. У туриб Бақара сурасини ўқиди, ҳар бир раҳмат оятига учраганида тўхтаб сўрар, ҳар бир азоб оятига учраганида тўхтаб паноҳ тилардилар. Ровий деди: Сўнг қиёми миқдорида рукуъ қилдилар, рукуъида шундай дердилар: «Субҳона зил жабарути вал малакути вал кибрийўи вал азама». Сўнг қиёми миқдорида сажда қилдилар, саждасида ҳам шундай дедилар. Сўнг туриб Оли Имронни ўқидилар, кейин сурама-сура ўқидилар.