قَالَ أَبُو عَبْدِ اللَّهِ وَقَالَ اللَّيْثُ حَدَّثَنِي عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ خَالِدٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ سَالِمِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ بِعْتُ مِنْ أَمِيرِ الْمُؤْمِنِينَ عُثْمَانَ مَالاً بِالْوَادِي بِمَالٍ لَهُ بِخَيْبَرَ، فَلَمَّا تَبَايَعْنَا رَجَعْتُ عَلَى عَقِبِي حَتَّى خَرَجْتُ مِنْ بَيْتِهِ، خَشْيَةَ أَنْ يُرَادَّنِي الْبَيْعَ، وَكَانَتِ السُّنَّةُ أَنَّ الْمُتَبَايِعَيْنِ بِالْخِيَارِ حَتَّى يَتَفَرَّقَا، قَالَ عَبْدُ اللَّهِ فَلَمَّا وَجَبَ بَيْعِي وَبَيْعُهُ رَأَيْتُ أَنِّي قَدْ غَبَنْتُهُ بِأَنِّي سُقْتُهُ إِلَى أَرْضِ ثَمُودٍ بِثَلاَثِ لَيَالٍ وَسَاقَنِي إِلَى الْمَدِينَةِ بِثَلاَثِ لَيَالٍ.
Абу Абдуллаҳ айтди: Лайс менга айтди: менга Абдурроҳман ибн Холид, Ибн Шиҳобдан, у Солим ибн Абдуллаҳдан, у Абдуллаҳ ибн Умардан (розияллаҳу анҳумо) ривоят қилди: У деди: Мен Амирул мўминин Усмонга Водийдаги бир молни унинг Хайбардаги молига сотдим. Сотишни тугатганимизда, у савдони қайтариб олишидан қўрқиб, ортимга қайтиб унинг уйидан чиқиб кетдим. Суннат шу эди: икки савдолашувчи бир-биридан айрилмагунча ихтиёрда бўлади. Абдуллаҳ деди: Менинг савдом ҳам, унинг савдоси ҳам вожиб бўлганда, мен уни алдаган эканман деб ўйладим, чунки мен уни Самуд ерига уч кунлик йўлга олиб бордим, у эса мени Мадинага уч кунлик йўлга олиб борди.