حَدَّثَنَا أَبُو الْوَلِيدِ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ مُهَاجِرٍ أَبِي الْحَسَنِ، قَالَ سَمِعْتُ زَيْدَ بْنَ وَهْبٍ، يَقُولُ سَمِعْتُ أَبَا ذَرٍّ ـ رضى الله عنه ـ يَقُولُ كَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي سَفَرٍ فَقَالَ " أَبْرِدْ ". ثُمَّ قَالَ " أَبْرِدْ ". حَتَّى فَاءَ الْفَىْءُ، يَعْنِي لِلتُّلُولِ، ثُمَّ قَالَ " أَبْرِدُوا بِالصَّلاَةِ، فَإِنَّ شِدَّةَ الْحَرِّ مِنْ فَيْحِ جَهَنَّمَ ".
Абул-Валид бизга айтди, Шуъба бизга айтди, Муҳожир Абул-Ҳасандан, у деди: Зайд ибн Ваҳбни эшитдим, у дер эди: Абу Зарр розияллаҳу анҳуни эшитдим, у дер эди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам бир сафарда эди, у: «Салқин (вақтини кут)», деди, сўнг: «Салқин (кут)», деди — токи соя қайтди, яъни тепаликлар (сояси чўзилди). Сўнг: «Намозни салқинга (кечиктириб) ўқинглар, чунки иссиқнинг қаттиқлиги жаҳаннамнинг қайнашидандир», деди.