حَدَّثَنَا آدَمُ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ مُرَّةَ، سَمِعْتُ سَعِيدَ بْنَ الْمُسَيَّبِ، قَالَ قَدِمَ مُعَاوِيَةُ بْنُ أَبِي سُفْيَانَ الْمَدِينَةَ آخِرَ قَدْمَةٍ قَدِمَهَا، فَخَطَبَنَا فَأَخْرَجَ كُبَّةً مِنْ شَعَرٍ فَقَالَ مَا كُنْتُ أُرَى أَنَّ أَحَدًا يَفْعَلُ هَذَا غَيْرَ الْيَهُودِ، وَإِنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم سَمَّاهُ الزُّورَ ـ يَعْنِي الْوِصَالَ فِي الشَّعَرِ. تَابَعَهُ غُنْدَرٌ عَنْ شُعْبَةَ.
Одам бизга айтди, Шуъба бизга айтди, Амр ибн Мурра бизга айтди, Саъид ибнул-Мусайябни эшитдим, у деди: Муовия ибн Абу Суфён Мадинага охирги марта келганида бизга хутба қилди ва бир тутам сочни чиқарди ҳамда: «Мен буни яҳудийлардан бошқа бирор киши қилади деб билмас эдим; Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уни ‹зур (ёлғон-сохта)› деб атади — яъни сочни улашни», деди. Унга Ғундар Шуъбадан мутобаъат қилди.