حَدَّثَنَا آدَمُ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ مُرَّةَ، سَمِعْتُ سَعِيدَ بْنَ الْمُسَيَّبِ، قَالَ قَدِمَ مُعَاوِيَةُ الْمَدِينَةَ آخِرَ قَدْمَةٍ قَدِمَهَا، فَخَطَبَنَا فَأَخْرَجَ كُبَّةً مِنْ شَعَرٍ قَالَ مَا كُنْتُ أَرَى أَحَدًا يَفْعَلُ هَذَا غَيْرَ الْيَهُودِ، إِنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم سَمَّاهُ الزُّورَ. يَعْنِي الْوَاصِلَةَ فِي الشَّعَرِ.
Одам, Шуъбадан: Бизга Амр ибн Мурра: Саид ибнул Мусайябни эшитдим: У: Муовия Мадинага охирги марта келганида, бизга хутба қилди ва бир тутам (кубба) сочни чиқариб: Мен буни яҳудийлардан бошқа бирон киши қилаётганини кўрмаганман; албатта Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам буни — яъни сочни улашни — «зур» (ёлғон, сохталик) деб атадилар, деди.