حَدَّثَنَا أَبُو عَاصِمٍ، عَنْ عُمَرَ بْنِ سَعِيدِ بْنِ أَبِي حُسَيْنٍ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، عَنْ عُقْبَةَ بْنِ الْحَارِثِ، قَالَ صَلَّى أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ الْعَصْرَ، ثُمَّ خَرَجَ يَمْشِي فَرَأَى الْحَسَنَ يَلْعَبُ مَعَ الصِّبْيَانِ، فَحَمَلَهُ عَلَى عَاتِقِهِ وَقَالَ بِأَبِي شَبِيهٌ بِالنَّبِيِّ لاَ شَبِيهٌ بِعَلِيٍّ. وَعَلِيٌّ يَضْحَكُ.
Абу Осим бизга айтди, Умар ибн Саъид ибн Абу Ҳусайдан, Ибн Абу Мулайкадан, Уқба ибнул-Ҳорисдан, у деди: Абу Бакр розияллаҳу анҳу аср (намози)ни ўқиди, сўнг юриб чиқди ва Ҳасанни болалар билан ўйналаётганини кўрди, уни елкаси устига кўтарди ва: «Отам (фидо бўлсин), (бу бола) Набийга ўхшайди, Алига ўхшамайди», деди. Али эса кулар эди.