حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي أَخِي، عَنْ سُلَيْمَانَ، عَنْ شَرِيكِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي نَمِرٍ، سَمِعْتُ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ، يُحَدِّثُنَا عَنْ لَيْلَةِ، أُسْرِيَ بِالنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مِنْ مَسْجِدِ الْكَعْبَةِ جَاءَ ثَلاَثَةُ نَفَرٍ قَبْلَ أَنْ يُوحَى إِلَيْهِ، وَهُوَ نَائِمٌ فِي مَسْجِدِ الْحَرَامِ، فَقَالَ أَوَّلُهُمْ أَيُّهُمْ هُوَ فَقَالَ أَوْسَطُهُمْ هُوَ خَيْرُهُمْ وَقَالَ آخِرُهُمْ خُذُوا خَيْرَهُمْ. فَكَانَتْ تِلْكَ، فَلَمْ يَرَهُمْ حَتَّى جَاءُوا لَيْلَةً أُخْرَى، فِيمَا يَرَى قَلْبُهُ، وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم نَائِمَةٌ عَيْنَاهُ وَلاَ يَنَامُ قَلْبُهُ وَكَذَلِكَ الأَنْبِيَاءُ تَنَامُ أَعْيُنُهُمْ وَلاَ تَنَامُ قُلُوبُهُمْ، فَتَوَلاَّهُ جِبْرِيلُ ثُمَّ عَرَجَ بِهِ إِلَى السَّمَاءِ.
Исмоил бизга айтди, у деди: Акам менга айтди, Сулаймондан, Шарик ибн Абдуллаҳ ибн Абу Намирдан: Мен Анас ибн Моликни — Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни Каъба масжидидан Исро қилинган кечани (ҳикоя қилаётганида) — эшитдим: Унга ваҳй нозил қилинишидан олдин, у Масжидул-Ҳаромда ухлаб ётган ҳолда, уч киши келди. Уларнинг биринчиси: «У қайсиси?», деди. Ўртансаси: «У уларнинг энг яхшиси», деди. Охиргиси: «Уларнинг энг яхшисини олинглар», деди. Ўшанда шу бўлди. Сўнг бошқа бир кеча келганларигача уларни кўрмади — бу қалби кўрган нарса(туш)да эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам кўзлари ухлар, қалби ухламас эди. Пайғамбарлар ҳам шундай — кўзлари ухлайди, қалблари ухламайди. Сўнг Жибрил уни ўз қарамоғига олди, сўнг уни осмонга кўтарди.