حَدَّثَنَا أَبُو الْوَلِيدِ، حَدَّثَنَا سَلْمُ بْنُ زَرِيرٍ، سَمِعْتُ أَبَا رَجَاءٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عِمْرَانُ بْنُ حُصَيْنٍ، أَنَّهُمْ كَانُوا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي مَسِيرٍ، فَأَدْلَجُوا لَيْلَتَهُمْ حَتَّى إِذَا كَانَ وَجْهُ الصُّبْحِ عَرَّسُوا فَغَلَبَتْهُمْ أَعْيُنُهُمْ حَتَّى ارْتَفَعَتِ الشَّمْسُ، فَكَانَ أَوَّلَ مَنِ اسْتَيْقَظَ مِنْ مَنَامِهِ أَبُو بَكْرٍ، وَكَانَ لاَ يُوقَظُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ مَنَامِهِ حَتَّى يَسْتَيْقِظَ، فَاسْتَيْقَظَ عُمَرُ فَقَعَدَ أَبُو بَكْرٍ عِنْدَ رَأْسِهِ فَجَعَلَ يُكَبِّرُ وَيَرْفَعُ صَوْتَهُ، حَتَّى اسْتَيْقَظَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَنَزَلَ وَصَلَّى بِنَا الْغَدَاةَ، فَاعْتَزَلَ رَجُلٌ مِنَ الْقَوْمِ لَمْ يُصَلِّ مَعَنَا فَلَمَّا انْصَرَفَ قَالَ " يَا فُلاَنُ مَا يَمْنَعُكَ أَنْ تُصَلِّيَ مَعَنَا ". قَالَ أَصَابَتْنِي جَنَابَةٌ. فَأَمَرَهُ أَنْ يَتَيَمَّمَ بِالصَّعِيدِ، ثُمَّ صَلَّى وَجَعَلَنِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي رَكُوبٍ بَيْنَ يَدَيْهِ، وَقَدْ عَطِشْنَا عَطَشًا شَدِيدًا فَبَيْنَمَا نَحْنُ نَسِيرُ إِذَا نَحْنُ بِامْرَأَةٍ سَادِلَةٍ رِجْلَيْهَا بَيْنَ مَزَادَتَيْنِ، فَقُلْنَا لَهَا أَيْنَ الْمَاءُ فَقَالَتْ إِنَّهُ لاَ مَاءَ. فَقُلْنَا كَمْ بَيْنَ أَهْلِكِ وَبَيْنَ الْمَاءِ قَالَتْ يَوْمٌ وَلَيْلَةٌ. فَقُلْنَا انْطَلِقِي إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم. قَالَتْ وَمَا رَسُولُ اللَّهِ فَلَمْ نُمَلِّكْهَا مِنْ أَمْرِهَا حَتَّى اسْتَقْبَلْنَا بِهَا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم، فَحَدَّثَتْهُ بِمِثْلِ الَّذِي حَدَّثَتْنَا غَيْرَ أَنَّهَا حَدَّثَتْهُ أَنَّهَا مُؤْتِمَةٌ، فَأَمَرَ بِمَزَادَتَيْهَا فَمَسَحَ فِي الْعَزْلاَوَيْنِ، فَشَرِبْنَا عِطَاشًا أَرْبَعِينَ رَجُلاً حَتَّى رَوِينَا، فَمَلأْنَا كُلَّ قِرْبَةٍ مَعَنَا وَإِدَاوَةٍ، غَيْرَ أَنَّهُ لَمْ نَسْقِ بَعِيرًا وَهْىَ تَكَادُ تَنِضُّ مِنَ الْمِلْءِ ثُمَّ قَالَ " هَاتُوا مَا عِنْدَكُمْ ". فَجُمِعَ لَهَا مِنَ الْكِسَرِ وَالتَّمْرِ، حَتَّى أَتَتْ أَهْلَهَا قَالَتْ لَقِيتُ أَسْحَرَ النَّاسِ، أَوْ هُوَ نَبِيٌّ كَمَا زَعَمُوا، فَهَدَى اللَّهُ ذَاكَ الصِّرْمَ بِتِلْكَ الْمَرْأَةِ فَأَسْلَمَتْ وَأَسْلَمُوا.
Абул-Валид бизга айтди, Салм ибн Зарир бизга айтди, Абу Ражони эшитдим, у деди: Имрон ибн Ҳусайн бизга айтдики, улар Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан бир сафарда эдилар. Кечаси юришди, токи тонг яқинлашганида тунги тўхтаб дам олди. Уларни кўзлари (уйқу) ғолиб келди, ҳатто қуёш кўтарилди. Уйқудан биринчи уйғонган киши Абу Бакр бўлди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўзи уйғонмагунса уйғотилмас эди. Сўнг Умар уйғонди, Абу Бакр унинг боши ёнида ўтирди ва такбир айтиб, овозини кўтара бошлади, токи Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уйғонди. Сўнг (уловдан) тушди ва бизга бомдод (намози)ни ўқиб берди. Қавмдан бир киши четга чиқиб, биз билан намоз ўқимади. (Намоздан) сўнг (Набий) унга: «Эй фалон, сени биз билан намоз ўқишдан нима тўсди?», деди. У: «Менга жанобат етди (ғусл керак, сув йўқ)», деди. (Набий) унга тупроқ билан таяммум қилишни буюрди, сўнг у намоз ўқиди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам мени ўз олдида бир миндиқликда (отли гуруҳда) қилди. Биз қаттиқ чанқаган эдик. Биз юриб борарканмиз, бир аёлга дуч келдик — у икки тулум (сув) орасида оёқларини осилтириб (уловда) ўтирган эди. Биз унга: «Сув қаерда?», дедик. У: «Сув йўқ», деди. Биз: «Сенинг оиланг билан сув ораси қанча?», дедик. У: «Бир кун ва бир кеча», деди. Биз: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига юр», дедик. У: «Расулуллаҳ нима (ким)?», деди. Биз уни ўз ихтиёрига қўймадик, токи уни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга рўпара қилдик. У (Набий)га ҳам бизга айтганидек айтди — фақат у етимлари борлигини айтди. (Набий) унинг икки тулумини (келтиришни) буюрди ва икки оғиз (жой)ни силади. Биз чанқаган қирқ киши ичдик, токи қондик; ва ўзимиз билан бўлган ҳар бир меш ва идишни тўлдирдик — фақат туяни суғормадик (холос); у (тулум) тўлаб ёрилгудек эди. Сўнг (Набий): «Ўзингизда борини келтиринг», деди. У(аёл) учун (нон) бўлаклари ва хурмо йиғилди, токи у ўз аҳлига келди. У: «Мен одамларнинг энг (ғаройиб) сеҳргарини учратдим, ёки у — улар гумон қилганидек — пайғамбардир», деди. Шу аёл сабабли Аллаҳ ўша (қабила) аҳлини ҳидоят қилди — у (аёл) Исломга кирди, улар ҳам Исломга кирдилар.