حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ حَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ جَدِّهِ، قَالَ لَمَّا قَدِمُوا الْمَدِينَةَ آخَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَيْنَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ وَسَعْدِ بْنِ الرَّبِيعِ، قَالَ لِعَبْدِ الرَّحْمَنِ إِنِّي أَكْثَرُ الأَنْصَارِ مَالاً فَأَقْسِمُ مَالِي نِصْفَيْنِ، وَلِي امْرَأَتَانِ، فَانْظُرْ أَعْجَبَهُمَا إِلَيْكَ فَسَمِّهَا لِي أُطَلِّقْهَا، فَإِذَا انْقَضَتْ عِدَّتُهَا فَتَزَوَّجْهَا. قَالَ بَارَكَ اللَّهُ لَكَ فِي أَهْلِكَ وَمَالِكَ، أَيْنَ سُوقُكُمْ فَدَلُّوهُ عَلَى سُوقِ بَنِي قَيْنُقَاعَ، فَمَا انْقَلَبَ إِلاَّ وَمَعَهُ فَضْلٌ مِنْ أَقِطٍ وَسَمْنٍ، ثُمَّ تَابَعَ الْغُدُوَّ، ثُمَّ جَاءَ يَوْمًا وَبِهِ أَثَرُ صُفْرَةٍ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَهْيَمْ ". قَالَ تَزَوَّجْتُ. قَالَ " كَمْ سُقْتَ إِلَيْهَا ". قَالَ نَوَاةً مِنْ ذَهَبٍ. أَوْ وَزْنَ نَوَاةٍ مِنْ ذَهَبٍ، شَكَّ إِبْرَاهِيمُ.
Исмоил ибн Абдуллаҳ бизга айтди, у деди: Иброҳим ибн Саъд менга айтди, отасидан, бобосидан, у деди: (Муҳожирлар) Мадинага келганларида, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам Абдураҳмон (ибн Авф) билан Саъд ибнур-Робиъни қардош қилди. (Саъд) Абдураҳмонга: «Мен Ансорнинг энг кўп моллисиман, мен молимни икки бўлак қилиб (ярмини сенга) бўлай; ва менда икки хотин бор, қара, уларнинг қайсиси сенга кўпроқ ёқса, менга айт, мен уни талоқ қилай, иддаси тугаганида, сен унга уйланасан», деди. (Абдураҳмон): «Аллаҳ сенга аҳлинг ва молингда барака берсин; бозорингиз қаерда?», деди. Улар унга Бану Қайнуқў бозорини кўрсатди. У (савдодан) фақат оз қурут ва ёғ (ортиғи) билан қайтди. Сўнг (ҳар кун) эрталаб (савдога) борди, сўнг бир кун келди, унда сариқ (атир) изи бор эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Бу нима (хабар)?», деди. У: «Уйландим», деди. (Набий): «Унга қанча (маҳр) бердинг?», деди. У: «Бир данак (вазни) олтин — ёки бир данак оғирлигида олтин», деди — Иброҳим шак қилди.